SVA PROLEĆA SU U VAMA

 

Koliko bi očiju trebao imati čovek da opazi sreću koja ga okružuje?

Vilijam Šekspir

 

Polet novog dana i mirisi iz prirode, zajedno sa bojama koje vâs/Vâs čine – su u vama/Vama. Boje su simboli raznolikosti i pojavnosti svega što je vidljivo. Tu su one aktivne (tople: narandžasta, žuta, crvena...) i pasivne (hladne: plava, ljubičasta...) koje odbijaju ili apsobuju svetlost, ali kao takve postoje da bi napravile ravnotežu. Zelena je sinteza ove dve skupine, crno i belo kao dve krajnosti i suprotnosti postoje da se ne odluta zauvek na samo jednu stranu ulice života. Jer život je magistala – može imati i deset traka ali vi/Vi nećete istovremeno hodati svima njima, no - možete posmatrati i uočiti koja je traka najbolja za vas/Vas u datom trenutku.

Kada kažem da su sve boje u čoveku – mislim na spektar različitih stanja svesti (na šta asocira i dúga) kao potvrda da je život načinjen od tonova raznovrsnosti. I sve lepote koje vâs/Vâs krase - ne mogu biti oduzete, jer su one isključivo i samo vaše/Vaše, čak i u momentima kada mislite da ne postoji ništa što ima vrednost u bÎti postojanja i opstajanja. Nekada pomislite (nadam se retko) da niste vredni egzistiranja jer još ništa veliko se nije dogodilo u vašem/Vašem životu! Grešite! Postoji lepota svakoga trenutka jer svakoga dana svoj doprinos dajete sebi i onima koje volite a da toga niste svesni. Šta je veliko? Ono što je trajno. Mala ljubičica može izazvati osmeh duše – zbog toga što predstavlja veliku krupnu sitnicu na koju se usmerio vaš/Vaš pogled. Tom osmehu mogu da zavide oni koji ne umeju da se raduju, naizgled, malim stvarima i kada im u život dođe nešto veliko neće prepoznati sve njegove nijanse.

Ne dozvolite da nebitni ljudi utopijskim mamurlukom pomute sjaj i boje u lepoti ličnih zadovoljstava, a koja ne štete drugima. Bujajte u želji samoostvarivanja zajedno sa klicama bilja u proleće, i shvatite da klijanje novih níti i boja ne može biti sprečeno nečijim mrgođenjem i odugovlačenjem. Zamislite površinu jezera ili reke: oslikavaju sunce ili zvezde  (u zavisnosti od doba dana), i spoljnim faktorima može biti ometena u svojoj mirnoći: uzburkana, zatalasana – ali ispod površine, ta voda i ceo njen podvodni svet uživa u svojoj mirnoći. Njihova ravnoteža nije uznemirena zbog površnosti na površini.

Ono što vas/Vas čeka i što je vaše/Vaše – to će svakako doći, ali da bi se to i dogodilo ne dozvolite trnju da ulazi u um. Kao što izvor nađe pukotinu svog izviranja, tako će jednom izaći iz vas/Vas sve ono što vi/Vi jeste. I ne budite površina po kojoj se hoda, jer ste dubina koja nije za svačija pluća!

,,Prolećni vetar je kao mladost:

svuda luta a nigde da se skrasi,

međ’ žalosnim vrbama povrh strmih obala,

po mekoj travi - staza istočno od predgrađa.

Méša sadašnjicu i prošlost -

u novom ne razarnaje staro.

Ali, kad’ li će da se vrati voda koja oteče?’’

SVET U KAPI ROSE - Ho Čung XVI v.

 

E, pa neće se vratiti! Zato čuvajte čistoću svojih misli i lepotu bója koje su vam/Vam rođenjem date, i nadograđujte ih novim nijansama kroz istraživanja ličnih mogućnosti.

PANSION

 

PANSION

 

Šef kuhinje bio je poput dobro naštimovane gitare za predstojeći koncert: uvek spreman za šalu. Ali, i za zbilju koja je umela da zabruji slično kamenju kad se skotrlja niz planinu. I tada, tada ne bi ste voleli da se nađete blizu kotrljajuće gromade koja se ustremila (možda) na vas. Izgledao je sasvim obično. Onako ako izgledaju ljudi koji prevše vremena provedu na suncu, pa budu išibani vrelinom i fizičim radom. Bilo je na njegovom licu po malo i toga, ali najviše života satavljenog od debelih žica donjeg E (ili niskog E), do najtanjih - gornjeg E (ili visokog E). Takođe, i pritajene teskobe kada instrument nije spreman za svirku.

U kuhinji se svakodnevno, od aprila do oktobra (dok traje sezona lova na međuprostore intermeca života onih koji bi da ga odmore), dobro ûštimavala filharmonija mirisa lignji, paradajza, čorbica od morskih plodova i brzine rešavanja nastalog problema. Posmatrač iz daljine pomislio bi da je lako pripremati obroke koji cure niz grlo i/ili bradu, kada su ledena komora i magacin snabdeveni hedonistčkm rajem. Ali, nije baš sve bilo rajski za zaposlene u kuhinji. Nije, jer prvi (koji su raspolagali novčanim sredstvima za nabavke) su bili drugi, a drugi postajali prvi  - onda kada je gost tražio nešto što se ne može pozajmiti ni od kolega iz susednog hotela. E, tada se traži idealan položaj sa kog će se izvesti manevar, a da uzvanik ne primeti da toga nečeg nema, već da je specjaitet dana ono čime će ga šef kuhinje počastii. On se tada kao vitez na konju, vešto probija do nepostojećeg osmeha na licu gosta. Umesto štita, u rukama  nosi drveni okrugli pladanj, na kom se šepure francuski sirevi zajedno sa vojskom od inćuna, pršute i sherry tomato. Bez suvišnih reči, dogodi se ujedinjenje snaga osmeha na oba lica. Pošto ih usluži, šef se okreće i namigujći kolegama, sa osmehom vraća u svoj zamak od vrelih ringli, vrućih isparenja i smišljanja novih poduhvata za specifične korisnike usluga.

Ovakve situacije su sličile pobuni i pljački, jer je trebalo znati restaurirati neprijatnost izavanu nedostatkom određene namirnice. Obe strane su imale osećaj ugroženosti, jer jedna je platila da dobije šta želi a druga je tek trebala biti plaćena, pa je osećaj solidarnosti bio težak cilj.

Isto tako, ali poput lakonogih srna i glumaca sa dobro uvežbanim ulogama, restoranom/salom (gde se odvija bitka ukusnih zalogaja i nepaca koji u njima užvaju) bez graničnih linja, njihali su se konobari. Bilo ih je različiih urasta, rodnih polova, reklo bi se i sa mnogih strana sveta (ne geografskim prostorima; možda samo malo). Koliko je njima bilo teško ili lako na ovoj pozornici gde se sve i ništa vidi? Pa, oni su sa pristojne udaljenosti (mentalne i fizičke) bili i orlovi letači, i čiope ptice (koje su gradile gnezda na nezamislivim mestima). U rukama nose po pet-šest teških tanjira od terakote (a svaki teži bar petsto grama!) kao da su figurice od salveta, i u hodu razvače lice u osmeh koji će se tu i zadržati dok obrok u pansionu traje. Slušaće gostinske priče o lepoti pogleda sa petog sprata svoje hotelske sobe i meditativnim morskim talasima u kojima se uživa dok kokteli zanimljivih ukusa klize niz ždrelo. Onda će se obe strane zakikotati (ili bar ova sa dobro naučenom ulogom) i pripovedanje će se nastaviti sa nekim drugim kartama: da je spenište u samom hotelu ipak suviše strmo, i da sobarica jutros nije dovoljno dobro uklonila mrlju od sapuna koji je isklizio iz šaka pa polomljen ostao zalepljen o granitne pločice; ipak bi trebalo da je odgovornija, jer ona je plaćena da vešto kormila svojim prostorom, onda kada turista/gost izađe na doručak. Tâda konobar postaje usamljeni vitez u šumi u kojoj se našao i šef kuhinje pre toga, i nastoji da nađe Keca Pehara (u tarotu Pehar znači – sakupljanje, čuvanje, preoblikovanje) i dovede situaciju u balans.

Iste karte kada se predstave drugačijim redom često menjaju značenje, pa samim tim ista karta ima drugačiji uticaj/utisak na konzumente različitih struktura ličnosti. Ne znači da se konobari bave tarotom (dobro, možda neki), ali život je opasan špil koji kada otvoriš više se u kutiju ne vraća. I oni znaju da i kada se govori istim jezikom - dve strane je različito tumače. Kako je tek ovde sa jezikom koji pripada drugoj (ne)kulturi dok, kulturnim rastojanjem treba odbraniti svoje (kolege i stav)?

I tako, prolazi leto pansionaca (i osoblja), cureći lagano kroz mrežu dána u kojima se nakuplja sunce (kao sok iz napukle dinje) zajedno sa mušicama što se lepe za naprslinu u voćki. Vrućina i more, gorčina i panika (svako zbog svoje) – uhvate talas pa nestanu u veštačkom šarmu, jer ni jedna od strana istinski nije zadovoljna: jedni su pribegli odmoru kako bi obnovili stare strasti, a drugi, e oni žude za novim početkom koji neće tražiti ni glumce ni glumišta.

 

4.avgust 2022.g.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

JUTRO

 

JUTRO

       I od nekud, kao prasak zvezda, samo ne toliko lep i značajan za ceo

kosmos, dođe ti saznanje da postao si sredovečan tip.

 I bivaš zbunjen promašenim golovima koje ti je život dao da ,,pucaš na

 penale" dok posmatraš penušavo vino talasa na obali nekog mora I pitaš

 se: zašto izbog koga i zbog čega postah odsečen od sidrišta koje je bilo

 moje,SAMO MOJE? I šta sam za ime Boga to učinio sa sobom da

 izgledam starije od tih razlupanih zvezda? I kako postadoh jeftina

 reklama za skupi oreol ovog divnog života koji mi je davao prilike i

 prilike, sa čestoubačenim suvim cepanicama u kamin onog što nosi

 moje ime i prezime?

 I kako ovo i kako ono i zašto nisam sprečio sebe da propadam u

 pukotine bez milosnog zagrljaja? I gde da nađem gumicu kojom cu

 izbrisati ogradu od ove strašne usamljenost?

    Oh, vreme je možda da krenem u neki rehabilitacioni institut ,,da me 

opravi."

    A onda...Onda shvatiš da u rukama držiš avionsku kartu za 

propušteni let koji bi te spustio na vlastiti Kilimandžaro ili Katmandu ili 

Odesu...ili neku zvezdu sasvim tvoju. I ti samo posmatraš dan koji buja 

kroz neumorne talase i slušaš brujanje motora brodova što bez strahova 

plove svoju Odiseju. I ispijaš kafu, u nadi da ćeš sebe sresti u nekom 

drugom životu...Ili si ipak sve ovo ti: propuštene i dobijene prilike 

zasipane uvredama i milovanja?

    Jer, ti si ta institucija.

 Autor: Lidija Malović/ 5.juni 2022.

KASIRKA

 

KASIRKA

 

Pišem još jednu kratku priču. I ne izmišljam nove boje, oblike niti tragedije. Sve već postoji – nekada kao akvarel a nekada sa jasnim matematičkim proračunima. Život – razliven je i težak kao što je stvaranje dobre akvarene slike. Tragika – matematički proračunata od osionih i superiornih - ustoličenih u trijumfalni greh. Gubi se ravnoteža smisla u raskomadanim idejama i idealima po gradovima, koje su i sećanja zaboravila. Ne izmišljam već svedočim svemu kao i vi (samo možda snažnije, dublje i oblikovano drugačijom strukturom). Nadom zamišljam neiskvarenu bajku, iako oko sebe vidim zaklane pajace i avanture siročića u koje se dobrovoljno transformišemo.

Slika prva: benzinska stanica, oko dvadeset sati je, ljudi ishitreno ulaze i izlaze, ne primećujući svet oko sebe, u žurbi i bez pokrića, jureći nekud kako ne bi bili ,,uhvaćeni’’ lepotom letnje večeri. Njihova teskoba je sabijena poput zemlje lošeg cvećara, jer žele što je brže moguće da kupe kutiju cigareta od hiljadu i osamsto dinara i izjure napolje u neprozir svog života. Kasirka, introvertna i mirna, u sebi (zbog onog što ju je naučio zbir njenih godina) prikriva zatečenost, zbog iznosa kojim bi prehranila sebe i svoje dete najmanje tri dana. Peti kupac u redu grmi (zbog svoje fizičke visine) vučjom (izgubljenom u političkoj) moći, kako nema kada da čeka i da kasirka treba brže da radi! Smirenim tonom mu odgovara kako je zahvalna na njegovom strpljenju, jer je trenutno u funkciji samo jedna kasa i radi sama u noćnoj smeni (u najezdi skakavaca koji na cigarete i gorivo troše novac koji ona u životu nije videla!). Neuspeli predstavnik države (a uspeli promašaj te iste, nekadašnji sportista i najbolji strelac u vaterpolu mnogih prvenstava A.Š. – sadašnji čemer i beda, na ovom mestu nema strpljenja da sačeka i dođe na red). Zato što za njega više ne zna i zato što pokazuje svoje nekamuflirano lice, misleći da je kasirka neka planinska čobanica. Tako bi mu se sada nasmejala u lice – tim naglim sigurnim udarcem, ali on je osam metara fizički daleko od njenog tela i zaostaje tri dimenzije njenog aktivno beskrajnog uma. Ipak, ona se izvinjava svima u marketu zbog nedovoljnog broja izvršioca na poslovima kasira, ali iz njegovih usta (punih plodne zemlje lažnih obećanja) izlazi zmija od reči: ,,To je vaš problem što ste sami (mislim da on ne bi upotrebio veliko slovo ,,V’’), idite da radite ono što znate; zbog vas će mi se otopiti sladoled!’’ Njoj, otopio se život zbog svih sličnih njemu. I eto je na mestu gde priči još nije kraj jer se nasukala na nevidljivi Ararat i čeka ponovni pad.

Slika dva: na to isto mesto, dolazi prelepo tamnoputo dete (koje liči na kasirkinog sina), s namerom da zasladi svoj mali a već izmučeni život i želi da kupi čokoladu za koju nema dovoljno novca. Ono ćuti, sa upitno tužnim-molćivim pogledom. Naravno, ona će doplatiti to malo novca za njegovu sreću, iako je i sama gubi svakodnevno kroz sito prepuno rupa.

***

Treptaj u vazduhu, zrnce prašine u njemu: to smo svi mi! I bivši sportista koji je isprljao sliku svog sportskog postojanja, jer mu je lagodnije da klizi senkama od blata (zbog nove ne-slave – koja mu nije potrebna); i dete što žudi za veštačkim slatkišem (jer mu u životu nedostaje pravi: Ljubav); i kasirka – koja je izmakla daleko izvan svoje zone komfora, sačuvane u knjigama i zvezdama, ali je evo život preusmerio na poslove sa kojima se sudara kao loše ukršteni vozovi. Zamak, krčma ili birtija – svi se nađemo jednom u istom!

Beograd - 9.8.2020./8.00h

SIN

 

SIN

 

Mladost je zagonetka. Starost - odgonetka na sve životne prevaziđenosti.

*

On je bio samo jedan dečak-muškarac, mokar od nevidljive vode kroz koju ga je provukla emotivna situacija trenutka u kome se našao. Ležao je na levom boku okrenut leđima od svoje majke koja je paperjastim bolom reči pokušavala da objasni nešto za šta njegov um još nije bio spreman, uprkos mudrosti stáre duše što je u njemu živela. Iako sklupčan u tom ležećem položaju, sticao se utisak da su mu pleća opterećena teretom od deset vekova.

Mekom i toplom rukom dotakla je kožu njegovog golog ramena, bojažljivo i uplašeno kao da će se opeći o vrelu ringlu. Tako je i bilo:  iz njegovog grla prolomio se  glas mladog tigra kojim je upozorenja da ti dodiri vređaju njegovu dušu.  Povukla je šaku neosetno kao kad pred zoru nestaju noćne senke, sa zadrškom magle nedorečenosti. Možda je on živeo, i tako i treba da bude, u petodimenzionalnoj mapi snova gde sve klizi kao po plovnoj mirnoj reci. No, ona je imala iskustvo nemira i potrebu odbrane svog ponašanja koje nije bilo pravedno prema njemu, a izazvano porodičnim odronima kojima je okarakterisana kao negativan lik u priči. Posebno ovoj njihovoj u kojoj su se retko viđali a često odsustvovali u zelenim danima zajedničkog sazrevanja.

Glasom suza što je ostao zarobljen u daljine, žudela je da objasni da ti zamagljeni oblaci lutalice nisu bili njeni izbori. Ali ova situacija, ovaj događaj u kom se bacila na pločnik kao vaza namenjena za razbijanje, bila je njena izborna reakcija. Dok je plakala savijene glave na mrtvoj prašnjavoj površini od betona i čvrsto stezala svoju tašnu, sin se trudio kroz hiljadu pitanja da joj pomogne. Osećao je krivicu misleći da je on taj koji ju je doveo u takvo bezprizorno ponašanje. Međutim, bio je samo deo kaleidoskopa bola u njenom životu i živcima, upravo dokarajčenim onako kako to čini vetar paukovoj mreži. Na kraju ove scene, ustala je i htela da ga zagrli i izvini se kako bi nastavili dalje, ali on je smrknuto izgovorio: ,,Ti ideš ispred mene!" Ona je negodovala, on je bio uporan, i sad je noć ličila na povorku sprovoda trenutka koji je umrljao i onako jedva vidljiv sjaj među njima. Indigo noći umetnuo se kao pogrešan deo puzle između ćutnje i tišne, i neka nevidljiva tuga spuštala se niz kožu oba tela. Ni jedno od njih nije bilo spremno za ovo neočekivano i nametnuto putovanje.

Godinama je čekala voz koji će ih konačno odvesti do iste stanice, ali u dubini sebe, znala je da će zauvek putovati suprotnim kolosecima i dvosmernim prugama. I to je zapravo bilo okidač za njenu ishitrenu i neobuzdanu reakciju na razgovor koji su pre toga vodili. Osećala se kao nekakva mašina za proizvodnju keksa, a u najlepšem od njih izašlog iz njenog tela, nije imala prava da uživa.

  Ovaj muškarac-dečak, krv njene krvi, u zbunjenosti koja sledi kroz život i sećanja koja su ga do sada oblikovala, bio je samo uplašeno biće što se borilo za sopstvenu zemlju, sa željom da je sačuva od nestajanja u daljini, zbog mnogobrojnih vijugavih reka koje će ga voditi. Kada su ušli napokon u stan, nije želeo večeru, ni njene dodire na sebi, ni ostanak kraj nje u sutrašnjem danu. Osetio je odbojnost prema njoj, i jasno joj je to stavio do znanja, dok je ona plakala suzama bezbrojnih dolazaka i odlazaka njihovih susreta.

 Bila je sigurna da su oboje jednako zbunjeni i uplašeni, slično ljudima u blizini divljih zveri. Ona glasno, on u sebi plačući, ali - jedno od nih je znalo da kada prođeš kroz jedna vrata, druga, treća, peta - čekaju te zaljučana, i da to teško prestaje da se menja. Tajne, molbe, poruke i prekori – malo toga urade da se išta popravi, jer se živi sa svojim i tuđim duhovima dok se ne umre. Posle par sati njenog monologa, zaspali su umornim snom od čijeg su buđenja podjednako strahovali: on zbog neiskustva, ona zbog previše nagomilanog.

 U kakav je svet dospeo i dopreo ovaj mali-veliki princ? Sigurno je da pod njenim kišobranom neće biti. Tako je u zvezdama zapisano. Ili će one biti prevarene njegovom snažnom željom da majku jednom pogleda svojim očima? Palate predaka i lavirint sećanja biće glavni junaci ovog i svih drugih nedovršenih razgovora.

 

10.avgust 2022.g.

 

MESEČEV POČETAK

 

 

MESEČEV POČETAK

Mesec je okačio svoju sliku nad površinom vode. Žena je sedela kraj prozora i divila se lepoti sjaja koju on ostavlja. Pitala se:,,Kuda pred zoru odlaze noćne senke?’’ I zamišljala, sa tom mesečinom, neki hotelski vrt, i sebe u sigurnom naručju. Žudnja obasjana konkretnim potezima uvek ju je odvlačila u brzinu. U ovom trenutku, ipak je želela da stvori drugačiju sliku u mislima: da neće celog života biti onako kako se (ne) želi.

Taj savršeni narandžasti oblutak, svojim tirajima i lukavim namerama, bio je uporan kao poreznik. Samo što je on od nje tražio upornost nade i vere i za stvari izvan obaveznog, onako kako je bila opskrbljena životnim iskustvom radeći na poslovima menadžera: da za uspeh nije dovoljno samo uočiti i shvatiti najnovje trendove, već da ih ti moraš postaviti. U tom svetu ima puno njuškala i snobova sa čijim sujetama uspešno žonglira kao žena. Međutim, baš zato što je žena (sa skrivenim notama nežnih emocija), ne može da odoli zavodljivoj energiji narandže na nebu.

            Možda je pomodarstvo u svim pričama koje je slušala o Plavom, Crnom, Vučijem, Krvavom, Super Mesecu i izmišljenoj enegiji koja upravlja čovekom. Možda. A možda je lepo verovati u bajke, jer je u svojoj bezmalo uspešnoj karijeri naučla puno o posesivnoj pohlepi koja uništava ljudsku dušu. I da je hrabrost sakrivena u onima od koje je ne očekuje (jer su krti poput jesenjeg lišća), a da je zlo kamuflirano iza bezazlenog lica, kao gorka bombonica u svilenom celofanu.

Krijumčari (bilo čega) najčešće se kreću po mraku: brodovima, autima, svojim koracima u lagumima. A ova okrugla lopta je tako hrabra da joj ni million uprtih para očiju ne mogu ništa. Svetlost zbog koje žena uzdiše - krijumčari šumski požar što rasplamsava potisnutu želju za kartama koje nema kada da otvori. Ili se boji istine u sebi: da je ona samo svetlost sveće kojoj treba zaklon i…

Misao nije dovršila jer je hitro poskočila ka telefonu koji je kao iz neke pećine ili kosmičke daljine upravo zazvonio. Nalazio se pored lepe žuto-narandžaste lampe teško uklopive u svet u kom se odrekneš ljubavi i pre nego je upoznaš. Uzevši ga u ruke, kao da je već zaboravila na trenutak u kom je uživala u mesecu, onako kako se uživa u novorođenčetu.

I gde odlaze senke nadanja? Upitaće se u nekom drugom trenutku kad bude pokušala da popuni prazninu od koje će se raspasti praskom. Onim, od hiljadu sunaca u njenom svemiru koji distancira od sebe zbog telefonkog poziva. Il’ nečeg mnogo manjeg a što za nju predstavlja veliki početak. Mesečev. I njene usamljenosti.

 

3.avgust 2022.g.

 

 

UČITELJ SPLINER

,,UČITELJ SPLINTER"

 

    Možda je i svanuo novi dan. Oni kojima i jeste nov - primetiće razvlačenje sunčevih zraka po modrikavom ili providno plavom nebu. I neće uništiti dokaze svog postojanja. Ali, postoje i ,,oni drugi" koji se bude pod oblacima što pritiskaju svaku bajku o peščanoj obali na kojoj odmaraju sirene. Muške ili ženske, nebitno je.

    Ti ,,drugi" ne mogu zabraniti vreme koje im opet i opet potura još jedan tunel kroz koji će proći, uvući se u radnu uniformu sličnu izlizanom plišu, i popeti se na pijedestal ispunjenja tuđih očekivanja. Možda će nevoljno šmrknuti kroz nos kriveći usne u jednu stranu ili podizati obrve kao kad Zemlja pomera tektonske ploče, ali će obaviti zadatak koji donosi mesečnu zaradu. Radiće na ničijoj zemlji za sve manje svoj život, gladne duše ali i tela. Telo će zadovoljiti hranom koju će poput kaucije (koju je neko nepoznat platio) strpati u usta (legalno ili ilegalno, tj.kad niko ne vidi, maznuće s tanjira za pranje nečiji nenačet kolač). Da, znaće da je učinio ono što nikada pre nije, al to saznanje će zdrobiti perilica za suđe. U buci te Nijagare nestaće i cvilenje za željama srca koje će ispuniti u nekom narednom životu. A sada, sada je bitno da oni važni budu zadovoljni u svom piru. Ima tu i finih gostiju, srećnih što su svoju godišnju ušteđevinu spiskali na odmor u nekoj nedođiji sa četiri zvezdice. Za to je zaslužno osoblje hotela. Ali, ima i onih nadobudnih i superornih zbog kojih će se jecaj zaposlenih strovaliti u tišinu razočaranja. U paklenoj buci ludnice dali su duplo(g) sebe, a otresito besni naviknuti na previše astralnog na Zemlji (a to i ne postoji, ovde i sada), tražiće još i još i još.

    I tako, ponavljaju se dani (iz dana u dan), bruje kao mlinski točak, zuje kao košnica, a boje ličnog života po svršetku radnog dana, (za ove kao manje vredne udisaja vazduha) sliće se u tunel Učitelja Splintera. I taj tunel-podrum u kome se presvlače, ali ne onako kako to zmije čine,  određuje snove srceparajuće nevinosti (zbog sveta koji se stalno mršti).

    Onda, izaći će iz tunela na svetlost ili u tamu, zavisno od toga kada se igra vodila, i krenuti kući koja zapravo i nije to. Već samo nekav krevet sa krovom nad sobom, i zaspaće zbog umora mrtvim snom. Pre toga, postaviće sebi pitanje: ,,Gde sam to pogrešno skrenuo pa izgubih sebe?’’ A zbog buke novog mlina od žámora i galame istovremeno, koju proizvode cimeri iz neke realnosti kojoj ne pripada, strovaliće se u san sa pozlaćenim ostacima zvezda koje nekada pripadaše nekom lepše zamišljenom životu.

 

10.06.2022.