Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge
to neće biti
veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi
tako
potreban kao sebi.
Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslovenski pripovjedač i dramatičar
Zatvor je težak punkt izlaska.
Kroz zamagljeno sećanje načinjeno od par meseci u
dubokoj zanesenosti i pospanosti u kojoj je moja moždana delatnost zajedno sa
osećajnostima i voljnim pokretima potpuno iščezla, pojavila mi se neobična
slika: nisam mogla da odgovaram na spoljne nadražaje i više puta nestajala sam u
predele gde nije bilo boli. I ničega se tada nisam plašila niti strepela ni
očekivala, kao da me je neka nevidljiva i brižna ruka sve vreme čuvala. U jednom
trenutku sam se izdigla iz svog tela a istovremeno sam bila to isto telo koje
je nepodržano svesnošću iz mene izbacilo svetlost. Mogla sam da vidim svoje
fizičko telo pod sobom iz perspektive ,,novog’’ načinjenog od ove svetlosti, sa
ekstremitetima i svime što čini fizionomiju tela. Moja duša i duh su izašli iz
njega dok je ležalo u krevetu mrtvo ili polu mrtvo, priključeno na disajne
aparate omogućavajući mom krvotoku da funkcioniše. I ja sam videla odozgo svoje
prostrto telo na beloj posteljini sa rukama lepo položenim uz telo, imala misli
koje nisu dopirale do onih koji su se uvek vrzmali oko mene, dok sam se ja
osećala tako dobro. Bez boli, jada, problema, bez mučnih zločina i nesreća – prišli
su mi ljudi koji su mi poželeli dobrodošlicu sa licima obasjanim unutrašnjom
svetlošću dok se iza njih videla jasna ali ne i zaslepljujuća svetlost.
Jedna se svetlost izdvojila iz grupe i koracima
što ne ostavljaju trag mi je prišla i govorila nešto neverbalnim i bezglasnim jezikom
a koji sam razumela. Pitala me je:,,Želiš li da se vratiš?’’ kao da sam ja
imala izbor i pravo na njega. ,,Uvek možeš početi iz početka ili nastaviti tamo
gde si stala ako odlučiš da se vratiš. Možeš da shvatiš smisao tvog starog
života i da sastaviš komadiće i parčiće u koji si ga do sada izborima napravila’’
– govorio je taj unutrašnji svetlosni glas obraćajući se meni. Čekala sam sa
odgovorom kao kada čekaš u redu da kupiš kartu za prevoz za određenu destinaciju
i prepustila se smiraju od kog mi se nije odlazilo. Jer gde god da sam gledala
svetlo se širilo u slojevitu svetlost večnosti i kretala se u svim smerovima i
pravcima bez ograničenja. U njoj je bilo ljubavi i sentimentalne privrženosti koja
me pre nikada nije dotakla. U zemaljskom životu uvek lupamo na neka vrata da bi
nam se otvorila a ovde nije bilo ni prostora ni vremena koji bi bilo šta ograničavali.
Osećala sam se kao u svom domu gde je duša ono što je oduvek htela da bude pre
nego je ušla telo, doživljavajući ga kao teški prtljag one dole stvarnosti.
Formu najveće
ljubavi doživela sam u pauzi između života i smrti i želela sam da se zaustavim
u vremenu koje reflektuje samo ljubav. Zato mi se nije svideo povratak u moje
telo hladno, vlažno i uplašeno, duhovno poljuljano i nemoćno da savlada bol. Intezizitet
živosti svega što sam tu videla nisam nikada doživela na zemlji u svoj lepoti
jer je u svemu bilo samo svetla. Novi bljesak kao sa starih foto aparata odapeo
se u mene i umnim glasom rekao da ću biti u službi drugim ljudima i da je svrha
mog izleta u ovu realnost upravo to. Bile su to krajnje granice gde je moje
duhovno biće bilo na novom početku. Odlučila sam da se vratim i iskorenjujem
pasivu iz ljdskih života – često slepih za sutrašnji dan. To je bio trenutak
kada sam otvorila oči – verujući u mudrost i veru od doživljenog iskustva našašavši
se u jezgru jedinog uverenja vrednog čuvanja. Naučila sam da su život i smrt
dva lica jedne iste energije i da smo mi samo igra te energije i da je sve
ostalo privid stvari koje nam se dešavaju u fizičkom telu. Da, ovaj život ovde
i sada je privremeno ljudsko iskustvo.
L.M.
