ODLOMAK IZ ROMANA KOJI PIŠEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti 

veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi

 tako potreban kao sebi.

Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslovenski pripovjedač i dramatičar

Zatvor je težak punkt izlaska.

Kroz zamagljeno sećanje načinjeno od par meseci u dubokoj zanesenosti i pospanosti u kojoj je moja moždana delatnost zajedno sa osećajnostima i voljnim pokretima potpuno iščezla, pojavila mi se neobična slika: nisam mogla da odgovaram na spoljne nadražaje i više puta nestajala sam u predele gde nije bilo boli. I ničega se tada nisam plašila niti strepela ni očekivala, kao da me je neka nevidljiva i brižna ruka sve vreme čuvala. U jednom trenutku sam se izdigla iz svog tela a istovremeno sam bila to isto telo koje je nepodržano svesnošću iz mene izbacilo svetlost. Mogla sam da vidim svoje fizičko telo pod sobom iz perspektive ,,novog’’ načinjenog od ove svetlosti, sa ekstremitetima i svime što čini fizionomiju tela. Moja duša i duh su izašli iz njega dok je ležalo u krevetu mrtvo ili polu mrtvo, priključeno na disajne aparate omogućavajući mom krvotoku da funkcioniše. I ja sam videla odozgo svoje prostrto telo na beloj posteljini sa rukama lepo položenim uz telo, imala misli koje nisu dopirale do onih koji su se uvek vrzmali oko mene, dok sam se ja osećala tako dobro. Bez boli, jada, problema, bez mučnih zločina i nesreća – prišli su mi ljudi koji su mi poželeli dobrodošlicu sa licima obasjanim unutrašnjom svetlošću dok se iza njih videla jasna ali ne i zaslepljujuća svetlost.

Jedna se svetlost izdvojila iz grupe i koracima što ne ostavljaju trag mi je prišla i govorila nešto neverbalnim i bezglasnim jezikom a koji sam razumela. Pitala me je:,,Želiš li da se vratiš?’’ kao da sam ja imala izbor i pravo na njega. ,,Uvek možeš početi iz početka ili nastaviti tamo gde si stala ako odlučiš da se vratiš. Možeš da shvatiš smisao tvog starog života i da sastaviš komadiće i parčiće u koji si ga do sada izborima napravila’’ – govorio je taj unutrašnji svetlosni glas obraćajući se meni. Čekala sam sa odgovorom kao kada čekaš u redu da kupiš kartu za prevoz za određenu destinaciju i prepustila se smiraju od kog mi se nije odlazilo. Jer gde god da sam gledala svetlo se širilo u slojevitu svetlost večnosti i kretala se u svim smerovima i pravcima bez ograničenja. U njoj je bilo ljubavi i sentimentalne privrženosti koja me pre nikada nije dotakla. U zemaljskom životu uvek lupamo na neka vrata da bi nam se otvorila a ovde nije bilo ni prostora ni vremena koji bi bilo šta ograničavali. Osećala sam se kao u svom domu gde je duša ono što je oduvek htela da bude pre nego je ušla telo, doživljavajući ga kao teški prtljag one dole stvarnosti.

 Formu najveće ljubavi doživela sam u pauzi između života i smrti i želela sam da se zaustavim u vremenu koje reflektuje samo ljubav. Zato mi se nije svideo povratak u moje telo hladno, vlažno i uplašeno, duhovno poljuljano i nemoćno da savlada bol. Intezizitet živosti svega što sam tu videla nisam nikada doživela na zemlji u svoj lepoti jer je u svemu bilo samo svetla. Novi bljesak kao sa starih foto aparata odapeo se u mene i umnim glasom rekao da ću biti u službi drugim ljudima i da je svrha mog izleta u ovu realnost upravo to. Bile su to krajnje granice gde je moje duhovno biće bilo na novom početku. Odlučila sam da se vratim i iskorenjujem pasivu iz ljdskih života – često slepih za sutrašnji dan. To je bio trenutak kada sam otvorila oči – verujući u mudrost i veru od doživljenog iskustva našašavši se u jezgru jedinog uverenja vrednog čuvanja. Naučila sam da su život i smrt dva lica jedne iste energije i da smo mi samo igra te energije i da je sve ostalo privid stvari koje nam se dešavaju u fizičkom telu. Da, ovaj život ovde i sada je privremeno ljudsko iskustvo.

L.M.