Odlomak

Odlomak iz romana koji pišem

ŽIVOT PRIČA JA ZAPISUJEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi tako potreban kao sebi.

(Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslavenski pripovjedač i dramatičar)

,,Zatvor je težak punkt izlaska''.

Oči su mi bile slepljene i nekako sviknute na mrak, i u trenutku kada začuh tup udarac htedoh da ih naglim pokretom kapaka otvorim. Al, zaboleo je taj pokušaj ono što daje mogućnost vizuelnog ugođaja. Osećala sam se kao zadremala riba koju su talasi nosili u nepozante dubine. I neka svetost što je stizala van oklopa od mog tela bockala me je dodirom kao kada mače koje prede nežno zabada svoje nokte. Nakon više pokušaja pružanja otpora toj nemogćnosti uspela sam da otvorim najpre jedno pa drugo oko. U ovoj borbi mi je dodeljeno opasno mesto: poduhvat kojim ću se proslaviti u vlastitoj borbi tela da shvati šta se događa mimo njegove želje.

Poput nepovezanog govora ošamućenog govornika pristizala je moja svest u stvarnost trenutka buđenja - raširenog po sobi, koja je blještala belinom pa nisam znala da li je to svetlost sa zidova ili nebeska.  Istina je bila da je svetlost svakako nebeska: i ona sa zidova, iz sjaja kandila i ona koja je stizala iz pejsaža pastirkog prizora načinjenih od vatastih oblaka. Namudrivali su okno i staklo prozora kako bi ušli i dotakli mi lice bez povređivanja. Pre nego što pokušah da pomerim telo shvatih da se belina nalazi na mom licu i da je ono obmotano zavojima poput osetljivih dragulja najfinjiom tkaninom. Ispred mene je stajala žena odevena u crno sa belom maramom na glavi uvezanoj na potljku glave. Moja negovateljica svih nedelja i meseci,  dok sam stvarala svojom podsvešću nova poglavlja života, brinula je o ovom - kom ću se vratiti jednom. Da, bila sam u komi dugo, hranili su me lekari i sestre infuzijama, povlačili telo dodirima kao pozorišne lutke konopcima i oživljavali onu što će jednom postati svetlost za tegobe drugih ljudi. U međuvremenu je trebalo izaći iz vlastite, prateći frekvencije medicine za koju verovah da mi nikada neće biti potrebna.

Bolela me je leva polovina glave i uho u kom se izgubila ona sprava sa svrhom hvatanja plena i mog spasenja. Obavila sam sve što je trebalo i sada je preostalo samo da se  nebo izlije i pročisti i opere namrgođen svet, gadan, odbačen - a u svojoj želji da izabere takav put bez ojađenog stida. Nisam sigurna da će ta tamna polovina meseca ikada imati želju da se odrekne počasti koju donosi obeznanjenost ružnoćom.

Dotakla sam rukom lice kao hrapavu koru drveta - zbog zavoja koji su na njemu našli mirnu luku posle mog brodoloma. Brada mi je bila pritegnuta kao značajni šraf na važnoj građevini i tim više sam osećala bol kao blistavu ulogu u nekoj važnoj predstavi. Shvatila sam da se nalazim u zatvoru bola tela nakon preživelog brodoloma, na ovom splavu spasenja koje predstavlja žena što kruži oko mene kao svetiljka i topla soba gde treba da zalečim fizičke rane. Onda su tu i one na duši čije ožiljke niko pretpostavljam neće videti ako ja to ne dozvolim. Moram nastaviti da živim! – to je bila prva jasna misao koja je moju probuđenu svest nastanila. Nisam se ovde našla da bih sada odustala a odustajanje nije nikada bila odlika mog karaktera. Ispunjenje uvek prethodi traženju i potpuno sam probuđena za ono dobro što će mi pripasti.

Čula sam iza prozorskog stakla žubor vode pomešan sa nekim udaljenim veselim glasovima i pokušah da se nasmejem iznutra jer me je sve to podsetilo na izliv božanske moći o kom mi je pričala moja baka Vera. I ove sunčeve zrake videh kao tu moć kroz zapamćene reči da Bog nikada ne ostavlja hrabre - jer je vera suština stvari kojima se nadamo. Želela sam da iza mene ne ostane samo spomenik jednog groba već ono za šta sam i stvorena u ovom obliku i sa dušom buntovnom da menja sve što kvari svet. Ne može da nestane ono što mi je dato: ovaj život, moja deca i borba za koju sam rođenjem unapred određena! Sve što je dobro dolazi iz svetlosti, a ono loše me je dovelo do stanja u kome se sada nalazim.

Samo da nestane ova bol koja me još uvek drži kao vezanu vreću krompira za jedno mesto. Da, život je vetar koji sve vreme pokušava da me obori, ali ja sam tako jaka da mi ni on ne može ništa, bez obzira na kosmičku neizbežnost.

L.M.