Fragment iz romana OBRT SUDBINE

  OBRT SUDBINE

U životu postoje oni koji se suočavaju sa strahovima i oni koji beže od njih. Moje suočavanje je bilo očigledno kao i nemoguć beg iz sobe po čijim su zidovima visile slike poput uvelog cveća. Na slikama su bila lica muškaraca i žena tupih pogleda skoro svih generacija i nisam znala koga treba da predstavljaju: saveznike ili one koji su ,,počišćeni’’? A soba obojena u jarko crvenu boju, sa dvojicom muškaraca, dva psa, jednom foteljom i jednom sijalicom – ličila je na sobu u kojoj se kleči i moli za milost na crnom podu. U vazduhu sam osećala eksploziju predvidivog trenutka u kome će se dogoditi nešto što će direktno izmeniti koncept mog života.

Dugačak je bio put za najjeftinije mesto i najveću porciju bola koju ću u životu dobiti. Ćutala sam kao kip od soli koji se plašio topljenja u ovoj vreloj situaciji jer bi tako nestala i jedva vidljiva bubica u mome uhu, kao jedini spasitelj iz ovog legla mog straha. Ne sećam se šta sam bila pitana i pre nego se otrgoh – onaj pas me je zgrabio za list leve noge i otkinuo parče mišića kao da je bilo sazdano od mekog sira. Vrisnula sam ali sam time izazvala samo grohotan smeh obojice i strahovično režanje pasa koji su čekali znak da kidišu na mene. Svi zvuci u prostoriji su odzvanjali kao šrafovi u metalnoj kutiji a srž atmosfere se zgušjavala i stezala me u bolu modulirajući i moj živčani sistem. Što je stvarnija postajala moja krtost – to je ekstravaganiji sadistički pristup mom telu bio. Polusvesnog stanja ležala sam na zemlji u istom onom fetus položaju od kojeg sam davno pobegla. Gde sam to pogrešila kad ne mogu da sastavim svoj život već se ponavljaju užegla nadimanja na svim meridijanima nepavde?

Oči mi se privikavaju na maglu kroz koju vidim približavanje lakovanih muških crvenih cipela čiji se vrhovi ubrzo zabijaju u mekoću mojih obraza. Rukama štitim lice ali ubrzo oni menjaju smer i završvaju u mom trbuhu. Gubim dah i poput ledenih čipki u mojoj svesti se cepaju putevi mog fizičkg života koji upravo postaje vreća mesa za bizarne potrebe ovih mučitelja. Telo mi je već pokoreno monstruoznom enegijom mesta, trenutka i nepravdom koji postaju apsolutni vladaoci svega što ja više nisam. Osećam kako se cepa koža mog lica koje pokušavam da sačuvam od udaraca dok se krv rasipa kao cvet ružičastog olenadra na vetru. Puca mi vilična kost i od bola nemam snage ni da vrisnem, dok par zuba poput meridijana bez osovine nestaju na crnom podu. Drame sveta za mene su sazdane u ovoj ličnoj i ja sam izgubila pojam o vremenu jer je u njemu sada sve bilo pokidano u paramparčad.

   

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

Inspirisalo me je lepo vreme da napišem tekst o lepoti odilka koje predstavljaju svakoga od vas/Vas. Pada sneg – onaj koji nagoveštava istrajnost u svojoj nameri da poploča svaki milimetar slobodnih i zauzetih površina. Za mene je lepo vreme kada se sve srebri od kristala snega ali za nekog drugog to je gutanje svega što je vidljivo. Znači, svako ima svoju predstavu o lepoti i zato ne treba razlagati vodu na sastojke – kada su oni već poznati.

Takođe, poznato je da rad na mislima nije težak posao jer ih sami proizvodimo u svakom svesnom i nesvesnom deliću sekunde, dok rad na emocijama iziskuje teškoće - pošto su one često nađubrene(nahranjene) genetskim smetlištem. Oh, vaše/Vaše postojanje zahteva toliko puno napora kako bi se donele odluke u životu: od onih trivijalnh – kakvu ću kafu danas popiti do onih: na kojim poslovima ću raditi? Svakoga dana se nađete u ,,off’’ ili ,,on’’ sisemu odluka i zavisno od odlika koje vas/Vas predstavljaju – toliko puta ćete biti neko ko ide napred ka svemu što mu život nudi ili se odlučujete da nakon dugo vremena (misleći da ono nije za vas/Vas radilo) odustanete i potonete u smrt.  Šta ćete odabrati opet zavisi i od toga koliko često menjate i ugovore sa dušom koja istovremeno postaje i umna snaga i dovitljivost. ,,Duša je vrsta vatre i topline’’ – Demokrit, ali vatra i sneg uovoj priči ne mogu koračati jedno uz drugo, kao što često i u životu biva da vas/Vas zadesi ambivalencija ili ambitendencija?

Da, život je težak, ali vi/Vi ste i dalje živi i prava snaga odlike karaktera nalazi se u tome da kada vam/Vam se najviše plače - umesto da se žalite na toliko toga – odlučujete se za osmeh i cenite ono život daje – čak i kada uzima! BÎće se budi kroz procese bola i patnje jer na taj način zarastaju unutrašnje rane, a ožiljci su tetovaže vaših/Vaših pobeda. No, vratimo se vremenu: ne postoji lepo ili ružno vreme, pravilne ili nepravilne odluke – jer sve što nam se u žvotu dogodi je pomoć da mi postanemo ono što jesmo (ako već dugo radimo na tome a nikako da se završi ispunjenje želja). Lepo vreme je ono u vama/Vama a lepotu donosi svako godišnje doba kao što i čovek u sadržaju svoje duše ima ličnu lepotu (odliku). Do otkrivanja lične lepote dolazi se nakon puno traganja i istraživanja - malo dublje ispod poršine svega što se vidi ili ne vidi. (,,Sve ono što ima odlike života, deluje u skladu sa svojom dušom’’ – Aristotel).

Vremenske (ne)prilike ne treba da vas/Vas sprečavaju za ono što želite da ostvarite, da budete, da dosegnete i dostignete – jer pravo vreme je uvek sada! Kada znate šta želite, kuda želite, koliko od sebe – ne bih da kažem očekujete već kojim putem želite da krenete i ostvarite sebe – onda ne tražite izgovore zbog vremenskih neprilika; zbog životnih nemogućnosti - jer zrelost čoveka se sastoiji u njegovoj odlučnosti - i kada više ne traži izgovore, prigovore pa čak i pregovore sa samim sobom. Kada napravite plan i imate ideju za realizaciju istog – nemojte odustajati zato što je napolju ili previše toplo ili previše hladno ili ima previše buke oko vas/Vas zbog nerazumevanja onoga što vi/Vi jeste. Ako nemate sa kim da podelite svoju ushićenost – podelite je sa najitimnijim delom sebe: sa svojom dušom i zapišite sve kao da već živite ono što vi/Vi jeste. Zapisana reč ima snažnu moć povezivanja sa Univerzumom u kom se i sami nalazite – jer je i on u vama/Vama. I ne dozvolite da vas/Vas tuđa gorčina promeni!

Lidija Malović - 26.01.2019.g.