OBRT SUDBINE
U životu postoje oni koji se suočavaju sa
strahovima i oni koji beže od njih. Moje suočavanje je bilo očigledno kao i
nemoguć beg iz sobe po čijim su zidovima visile slike poput uvelog cveća. Na
slikama su bila lica muškaraca i žena tupih pogleda skoro svih generacija i nisam
znala koga treba da predstavljaju: saveznike ili one koji su ,,počišćeni’’? A
soba obojena u jarko crvenu boju, sa dvojicom muškaraca, dva psa, jednom
foteljom i jednom sijalicom – ličila je na sobu u kojoj se kleči i moli za
milost na crnom podu. U vazduhu sam osećala eksploziju predvidivog trenutka u kome će se dogoditi
nešto što će direktno izmeniti koncept mog života.
Dugačak je bio put za najjeftinije mesto i
najveću porciju bola koju ću u životu dobiti. Ćutala sam kao kip od soli koji
se plašio topljenja u ovoj vreloj situaciji jer bi tako nestala i jedva
vidljiva bubica u mome uhu, kao jedini spasitelj iz ovog legla mog straha. Ne
sećam se šta sam bila pitana i pre nego se otrgoh – onaj pas me je zgrabio za
list leve noge i otkinuo parče mišića kao da je bilo sazdano od mekog sira.
Vrisnula sam ali sam time izazvala samo grohotan smeh obojice i strahovično
režanje pasa koji su čekali znak da kidišu na mene. Svi zvuci u prostoriji su
odzvanjali kao šrafovi u metalnoj kutiji a srž atmosfere se zgušjavala i
stezala me u bolu modulirajući i moj živčani sistem. Što je stvarnija postajala
moja krtost – to je ekstravaganiji sadistički pristup mom telu bio. Polusvesnog
stanja ležala sam na zemlji u istom onom fetus položaju od kojeg sam davno
pobegla. Gde sam to pogrešila kad ne mogu da sastavim svoj život već se ponavljaju
užegla nadimanja na svim meridijanima nepavde?
Oči mi se privikavaju na maglu kroz koju vidim
približavanje lakovanih muških crvenih cipela čiji se vrhovi ubrzo zabijaju u
mekoću mojih obraza. Rukama štitim lice ali ubrzo oni menjaju smer i završvaju
u mom trbuhu. Gubim dah i poput ledenih čipki u mojoj svesti se cepaju putevi
mog fizičkg života koji upravo postaje vreća mesa za bizarne potrebe ovih
mučitelja. Telo mi je već pokoreno monstruoznom enegijom mesta, trenutka i
nepravdom koji postaju apsolutni vladaoci svega što ja više nisam. Osećam kako
se cepa koža mog lica koje pokušavam da sačuvam od udaraca dok se krv rasipa
kao cvet ružičastog olenadra na vetru. Puca mi vilična kost i od bola nemam
snage ni da vrisnem, dok par zuba poput meridijana bez osovine nestaju na crnom
podu. Drame sveta za mene su sazdane u ovoj ličnoj i ja sam izgubila pojam o
vremenu jer je u njemu sada sve bilo pokidano u paramparčad.
Нема коментара:
Постави коментар