OBRT SUDBINE

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja...

Odlomak iz romana OBRT SUDBINE

L.M.Koči

(uskoro će biti dovršen)

 Ovde, na ovom svežem planinskom vazduhu dok sam laganim koracima merila dužinu jednog perona i posmatrala sva ta lica – nisam videla ništa što do sada u životu nisam srela. Svako je bio zaokupljen svojim mislima bežeći od ili hrleći ka ličnom karnevalu života, ne primećujući kako se vetar upliće u grane od njihove kose, ne osećajući miris ovog svežeg vazduha što se uvlači u pluća – koja često ostaju bez daha zbog užurbanosti u danima ne-življenja života. Nisu primećivali ni boje koje su pucale pred vidikom baš ovog dana - uramljenog u lepotu malih klupica ofarbanih u belo ispred stanične zgrade, kao ni to da su možda cvetovi plakali dok ih je zanosio oktobarski vetar kuda je hteo. Pretpostavljam da nisu uživali ni u vetru koji je raznosio miris aktivne strane beskraja - satkan od planinskog daha, sunca jeseni, šina učvršćenih za tlo i od nadanja koja su akrobatskim pokretima svega činila ,,sve’’.

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja pa sam tek onda i ja zakoračila na stepenik vagona koji mi je ulivao poverenje kao ništa do tada. Nije to bilo do njega, stepenika – već do putovanja koje me je vodilo mom cilju, odredištu mojih traganja i finansijske sigurnosti - viđene kroz moj fizički dom duše. Kuća o kojoj sam uvek maštala sada pripada meni i ja njoj i biće otvorena za sve duše koje su do sada titrale po lošim partiturama svojih dana. Okrenula sam lice železničkoj stanici i držeći se levom rukom za rukohvat na vratima, dok su mi pramičci kose leteli oko glave – zažmurela sam i doboko udahnula pa izdišući potrla sve do sadašnje strahove i lična uganuća. Disanje je nešto što naše telo radi spontano i o njemu uglavnom ne razmišljamo, ali ako ga osvestimo, možemo da promenimo svoje raspoloženje, izlečimo se od bolesti i čak produžimo život. To je nešto što se uči a retko i nauči jer nam je uglavnom sve preče od samog života. A svi jednom prestanemo da dišemo, u međuvremenu disanje zanemarimo, jer nam je urođeno i mi ga ne primećujemo misleći da je zbog toga to tako lako. Koliko puta u životu smo izgovorili:,,Samo da dođem do daha’’, pa onda opet zaboravili na taj trenutak kada nam je on ponestao. U indijskoj tradiciji postoji verovanje da se svuda oko nas nalazi životna energija – prana. Disanjem mi tu energiju unosimo u našu dušu pa ona živi, a od načina kako je unosimo, zavisi i kako će živeti, odnosno u kom će stanju biti. Dubooooko udahniii…i izdahni svu tenziju, bes, nervozu, zabrinutost i tugu. Oseti svoje telo u punoj težini... 

Otvorila sam oči i pred mojim pogledom je zalepršao leptir u oktobru mesecu! Da li sam iznenađenja? Ne, ništa me više ne iznenađuje, jer sam u međuvremenu pronašla svoju dušu rastačući je iz manje lepog prizora u nebesku krilatost. On je sada samo dokaz da sam zaista na pravom putu rođenja i uskrsnuća verujući u moć pobede nad zlom, iako ono uvek ima svoje sagovornike i nadjačava se u borbi vere. U Univerzumu postoji i druga strana volje koja ne želi da slédi Boga i to loše će tražiti svoju pritoku da se ulije u dobrotu. Ali, ljudi ,,zaglave’’ u (ne)životu zato što na to pristaju a ne zato što ne mogu od toga da odustanu.

Nisam ušla ni u svoj kupe ukrašen modernim enterijerom, koji nije blizak mom senzibilitetu ali to ne potire njegovu lepotu, niti sam sela za sto u vagon-restoranu za kojim sam već kroz sećanja prelistavala dane svog života. Zastala sam kraj prozora kroz čije se staklo prelamala popodnevna sunčeva svetlost stvarajući spektar boja koji se ne može ni zamisliti. U svakom slučaju – ja život više nisam zamišljala i to već dugo vremena. Živela sam ga svakoga dana jer se on svakoga dana i živi a jednom samo dođe trenutak prelaska u drugu dimenziju duše a smrtnosti tela. Gledala sam ponovo u oblake kao u anegdotske promene mog života. Sve se smenjivalo brzo poput dana i noći, nekada brže nekada sporije sa čestim tektonskim poremećajima unutar mene. Poslednji najbolniji je bio jednog aprila kada sam nestala iz obzorja mojih tirana kao kada nestane neka stvar koja se jednom ipak pronađe. Ja sam umakla, pobegla, a verujem da su tražili objašnjenje. Kada ga nisu pronašli - jer im je duša oslepljena kao nekada medvedima kojima su neki naši jako davni preci činili zlo i na taj način tako snažne i moćne životinje pretvarali u tugu i nesposobnost samostalnog života – verujem da su kamenovali rečima moje postojanje.

ORBIKULARNA RANA DRUŠTVA – ŽRTVE NASILJA

ORBIKULARNA RANA DRUŠTVA – ŽRTVE NASILJA😈😰

autor: Lidija Malović Koči

,,Svi smo mi žrtve žrtava’’, napisao je Aleksandar S. Nil, britanski pedagog šezdesetih godina prošlog veka u svojoj knjizi u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola. ,,Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi ,,Slobodna deca Samerhila”. U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto ,,Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”. Da li su to metode koje su sada zastarele ili i dalje idu ispred vremene – ne mogu da potvrdim jer tome ne svedočim. Ono čemu svedočim je da postoji atavistički šablon koji se vekovima ne menja, a odnosi se između ostalog i na porodično nasilje, u novije vreme izraženo je i vršnjačko nasilje. Da li treba da dozvolimo da budemo i ostanemo ,,žrtve žrtava’’ ili da se izdignemo iznad situacije? Postoje strahovi od neuspeha da se nešto u životu menja, strahovi od kolektiva koji može ismejati i osuditi žrtvu – jer ne hoda u njenim cipelama.

Žrtve su u disfunkcionalnoj ne-svesti unutar sebe i u svom bolu sebi dozvoljavaju da razmišljaju o ,,mišljenjima’’ društva koje im ne plaća račune, ni mentalne, ni emotivne, ni ekonomske, a opet – nadaju se da može doći do neke promene. Strah parališe ljude, oduzme vitalnu energiju koja negde već nestaje i curi kroz orbikularne rane duše. No, molitva iz fotelje ne pomera granice ni planine, a život unutar sopstvenih jerihonskih zidova ne daje mogućnost da se vidi dalje od onoga što je šablonska tema – rekla bih ja ,,anatema’’, jer se zatvaraju oči pred strahovima i indivudue, a potom i od strane kolektiva da nešto preduzme.

 Danas postoji trend lažnog predstavljanja u društveno poželjnom izdanju i zato se sakriva istina da nasilje u porodici postoji. Izgrađeni su konstrukti i programi koji se prenose s kolena na koleno da ,,treba ćutati zbog sramote, mišljenja sveta’’ i mnogih drugih bezrazložnih razloga. Zbog toga je potrebna asistencija društva i pojedinaca da bi se stvari promenile.

_______________________________

1)Orbikularna rana: otvoreni prostori u auri; ,,curenje aure’’ je brzo gubljenje vitalnosti, i nesrećna osoba ide kroz život u potpuno devitalizovanom stanju, ima vrlo malo energije da se posveti poslu, i vrlo malo snage da bude otporna na bolesti. W.E.Butler KAKO SE ČITA AURA, Beograd 1989.god.; I, str.24.

2)Orbikularno: sferno;  sinonimi: okrugla, kružna, sferrna;

izvor: https://synonyme.woxikon.de › synonyme › orbikular

Da li je poznata činjenica kako izgleda zlostavljano dete/zlostavljana žena? Takvo dete se celog života bori sa sobom kao Don Kihot ne bi li pobedilo strahove koji nisu deo njegove primarne prirode. Kada odraste u zrelu osobu i dalje se pred drugima savija kao biljka na vetru, uplaši se i od same reči i pogleda. ,,Ponekad će neki od nas i da umru samo da se ne otvara Pandorina kutija porodične prošlosti. Neki drugi će odrasti potpuno zbunjeni i ,,sluđeni’’ sa uverenjem da sa njima nešto duboko nije u redu, dok je problem na sasvim drugom mestu u porodici, ali vešto sakriven’’, 3).(Marta Mratinković, psiholog-psihoterapeut). Zlostavljano dete/žena drhti i pred svojom senkom, jer je ,,naviklo/a’’ da sebi dozvoli poricanje batina dobijanih iz hira i psihičkog vampirizma. Ti ,,vampiri’’ (sociopate/psihopate) zapravo vide sebe kao žrtvu koju niko ne razume.

U psihologiji je takva situacija poznata i kao pasivna agresija koja oslikava stanja prikazana kroz: ,,sarkastične i ironične primedbe, krije svoja negativna osećanja iza fasade ljubaznosti, general je posle bitke, uvek je žrtva, optužuje druge za svoje frustracije, širi laži o drugima, izbegava da jasno kaže šta misli već ostavlja ,,prostor’’ za čitanje između redova.

Malignost pasivne agresije je u tome:

·         što se teško prepoznaje,

·         što je povod za veliku patnju osoba ka kojima je usmerena (pogotovo ako se radi o deci ili o porodičnim ili partnerskim odnosima),

·         što trajno narušava interpersonalne odnose i

·         što usložnjava probleme u porodici ili kolektivu’’( Dr Katarina Višić, psihoterapeut)

Zlostavljano dete ima dve mogućnosti: da u budućnosti postane ,,zlostavljač’’ jer ne zna za drugačije obrasce ponašanja ili kao žrtva prethodnog života (odrastanja) ulazi u situacije (brakove) gde nastavlja da bude žrtva. To su dva koraka dva ista stopala=neraskidivost.

U životu se ništa ne dobija u ,,belim rukavicama’’, ali u koliko ih već imamo, ne treba ih umrljati krvlju ni na fizičkom ni na duhovnom stepeniku. Znate za listu obećanaja o onome: ma promeniću se ja, ovo je poslednji put! - (kada je u pitanju fizičko zlostavljanje). A kako se izdići iz onog latentnog i tako ,,funkcionalno opstajućeg’’ jer je dobro maskirano u sve gore pomenuto? Nazvala bih to Šindlerovom listom, ali ne spasavanja već ponavljanja svega što je već učinjeno!

Šta sam sve do sada u svom životu videla?! Kakvim situacijama svedočila! Kakve narcističke i psihopatske duše susretala (ako se to ,,dušama’’ može nazvati)?! Empate nailaze na psihopate verne svojoj agilnoj nalivenost zlom kao nemački vojnici  Fireru! Koliko puta sam se rukovala sa ,,obećavajućim emocijama’’ koje su se pretvarale u bolesti zavisnosti za uništenjem poletne energije druge osobe. I kako tome svemu čovek dozvoli samoponavljajuće obmane da će biti bolje, drugačije i razumnije.

_______________________________

3) Marta Mratinković, TAJNE I LAŽI – POREDAK LJUBAVI II, Beograd 2001, Narodna knjiga; str.43.

4) Dr Katarina Višić, psihoterapeut; izvor: drkatarinavisic.com › pasivna-agresija-sta-je-to-i-kako.

Ali predvidivo kategorični i kategorično predvidivi – psihotični ne priznaju da su tehničari manipulacije. Oni svoj adrenalinski zanos pohlepe i izmišljenu patnju dozvoljavaju sebi kao mentalnu ,,raznodu’’. Nisu svesni da na taj način otkrivaju svoju emocionalnu nepismenost. Izgrađeni na nesigurnom tlu razmašu se svojom grandioznom sebičnošću a pri tom nagoveštavaju ostatku sveta kako su oni zapravo izmanipulisani. Njima ne treba  ljubav, već energija empate kojom će se hraniti kao onostrani entiteti omiljenom tečnošću! Kada vi ne reaguete na način koji od vas očekuje emocionalno nepismena osoba  – onda ona ispali rafal etiketa kojom vas bez pokrića povređuje. U takvim situacjama napravite grešku – jer činite sve samo da nađete prividni mir!

Lista obećanja se gomila i vás često izda mozak jer vaše fzičko i emocionalno telo više ne mogu da izdrže. A oni – SS vojnici vašeg života nastavljaju sa ,,Šidlerovom listom’’ ali - pogubljenja. Potrebno je da se u ličnoj svesti dođe do osvešćivanja kako se ne bi završilo na nepoželjnom mestu po sebe ili dete/decu ako ih žrtve imaju. Neki će se za to izboriti sami zbog ,,prezasićenog rastvora’’ bola i trpeljivosti, drugi će se edukovati na najrazličitije načine. Stručna pomoć je potrebna većini jer je malo odvažnih da se upuste na putovanje neistraženih puteva života potpuno sami. Teško je napraviti odlučujući korak promene (ako je žrtva odrasla osoba), jer  ona će biti zaplašivana ubistvom, oduzimanjem deteta/dece, uticajnim moćima u mestu koje će zlostavljača podržati svi koji ne poznaju i njegovo naličje. Njegovom imenu i prezimenu dodala bih još dve reči: bahati moćnici! Odlaskom, na poziv za razgovor od strane zakonodavnih predstavnika pismenim putem – žrtva će poricati sve što joj se dogodilo (bilo da je odrasla osoba/roditelj ili dete), ali govor tela će pokazati da je neiskrena prema stručnim licima za pomoć upravo zbog svih pomenutih strahova. Javljaće se filozofski zapleti kod žrtava veće intelektualne klime, ali koje su takođe zaplašene i nalaze se trenutno u podređenoj situaciji nasilnika. Ovakvi strahovi su uglavnom posledica fizičkog nasilja, jer fizički bol je alarmantan i ekstravertan za razliku od pasivnog (latentnog). I žrtve,, nevidljivog’’ nasilja usporavaju proces donošenja odluke da nešto menjaju. A kada odluče da je ,,danas taj dan’’ da se počisti šteta u njima od njih samih i svih tih ,,onostranih’’ – krenuće sa negom tela i uma i energetski počinju napredovati.

Nije se to desilo kao ishitrena odluka preko noći, verjte mi. Šta je prethodilo tome? Pa krhotine života koji je stvaran zahvaljujući ,,listi obećanja’’! Šta će drugi msliti o njihovoj odluci da se menjaju i preduzmu akcione korake kada shvate lične potrebe koje ih čine  kakvim su došli na svet? To bi trebalo je je istinska potreba i briga koletiva jer od svakog pojednica zavisi nivo zdravlja i fizičkog i mentalnog. Neznanje i fizička slabost ceo sistem čine neodrživim. Da li je život borba? I da i ne, ali borba ne znači borba nasiljem. Teško mu je stati na ,,kraj repa’’ jer iza svakog ugla vreba neko novo, ali još tužnije je ne odupirati mu se.

Dovoljno je da se jedan čovek pokrene i pokaže drugima kako se postaje drvo a ne dimnjak, vetar a ne list i tada bi se bar pokušala promena. Nisam ovde da predajem već da probudim uspavanu svest pojedinca i pomognem da se strahovi ne neguju kao ,,retke biljke’’. Merilo razlikovanja je moć, a ne strah koji se rađa u zanemarenoj i/ili zlostavljanoj duši. Strašne su i fobije od aviona, liftova, mraka, podzemnih prolaza – ali one se ne mogu meriri sa strahovima koje je u žrtvu neko ,,naseljavao’’ decenijama. Oni su poput zanemarene dece koju svuda i često srećemo i u nama izazivaju bol i neprijatnost. Da li su te fobije trajno izlečive? Sasvim je moguće, ali bilo bi poželjno da se spreči njihovo nastajanje gde god je moguće i da se život ne mora procesuirati uvek i svuda, koliko god da je istina da je process prisutnosti sa nama i u nama sveukupnog života, jer predstavlja putovanje u našu unutrašnjost. ,,Prihvatanje je početak promene’’(Majkl Braun). S početka rečeno: sloboda je moguća! I za kraj citiraću epikurejce: ,,Telo pati samo od sadašnjeg zla a duša i od podsećanja na pređašnje zlo’’!