OBRT SUDBINE

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja...

Odlomak iz romana OBRT SUDBINE

L.M.Koči

(uskoro će biti dovršen)

 Ovde, na ovom svežem planinskom vazduhu dok sam laganim koracima merila dužinu jednog perona i posmatrala sva ta lica – nisam videla ništa što do sada u životu nisam srela. Svako je bio zaokupljen svojim mislima bežeći od ili hrleći ka ličnom karnevalu života, ne primećujući kako se vetar upliće u grane od njihove kose, ne osećajući miris ovog svežeg vazduha što se uvlači u pluća – koja često ostaju bez daha zbog užurbanosti u danima ne-življenja života. Nisu primećivali ni boje koje su pucale pred vidikom baš ovog dana - uramljenog u lepotu malih klupica ofarbanih u belo ispred stanične zgrade, kao ni to da su možda cvetovi plakali dok ih je zanosio oktobarski vetar kuda je hteo. Pretpostavljam da nisu uživali ni u vetru koji je raznosio miris aktivne strane beskraja - satkan od planinskog daha, sunca jeseni, šina učvršćenih za tlo i od nadanja koja su akrobatskim pokretima svega činila ,,sve’’.

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja pa sam tek onda i ja zakoračila na stepenik vagona koji mi je ulivao poverenje kao ništa do tada. Nije to bilo do njega, stepenika – već do putovanja koje me je vodilo mom cilju, odredištu mojih traganja i finansijske sigurnosti - viđene kroz moj fizički dom duše. Kuća o kojoj sam uvek maštala sada pripada meni i ja njoj i biće otvorena za sve duše koje su do sada titrale po lošim partiturama svojih dana. Okrenula sam lice železničkoj stanici i držeći se levom rukom za rukohvat na vratima, dok su mi pramičci kose leteli oko glave – zažmurela sam i doboko udahnula pa izdišući potrla sve do sadašnje strahove i lična uganuća. Disanje je nešto što naše telo radi spontano i o njemu uglavnom ne razmišljamo, ali ako ga osvestimo, možemo da promenimo svoje raspoloženje, izlečimo se od bolesti i čak produžimo život. To je nešto što se uči a retko i nauči jer nam je uglavnom sve preče od samog života. A svi jednom prestanemo da dišemo, u međuvremenu disanje zanemarimo, jer nam je urođeno i mi ga ne primećujemo misleći da je zbog toga to tako lako. Koliko puta u životu smo izgovorili:,,Samo da dođem do daha’’, pa onda opet zaboravili na taj trenutak kada nam je on ponestao. U indijskoj tradiciji postoji verovanje da se svuda oko nas nalazi životna energija – prana. Disanjem mi tu energiju unosimo u našu dušu pa ona živi, a od načina kako je unosimo, zavisi i kako će živeti, odnosno u kom će stanju biti. Dubooooko udahniii…i izdahni svu tenziju, bes, nervozu, zabrinutost i tugu. Oseti svoje telo u punoj težini... 

Otvorila sam oči i pred mojim pogledom je zalepršao leptir u oktobru mesecu! Da li sam iznenađenja? Ne, ništa me više ne iznenađuje, jer sam u međuvremenu pronašla svoju dušu rastačući je iz manje lepog prizora u nebesku krilatost. On je sada samo dokaz da sam zaista na pravom putu rođenja i uskrsnuća verujući u moć pobede nad zlom, iako ono uvek ima svoje sagovornike i nadjačava se u borbi vere. U Univerzumu postoji i druga strana volje koja ne želi da slédi Boga i to loše će tražiti svoju pritoku da se ulije u dobrotu. Ali, ljudi ,,zaglave’’ u (ne)životu zato što na to pristaju a ne zato što ne mogu od toga da odustanu.

Nisam ušla ni u svoj kupe ukrašen modernim enterijerom, koji nije blizak mom senzibilitetu ali to ne potire njegovu lepotu, niti sam sela za sto u vagon-restoranu za kojim sam već kroz sećanja prelistavala dane svog života. Zastala sam kraj prozora kroz čije se staklo prelamala popodnevna sunčeva svetlost stvarajući spektar boja koji se ne može ni zamisliti. U svakom slučaju – ja život više nisam zamišljala i to već dugo vremena. Živela sam ga svakoga dana jer se on svakoga dana i živi a jednom samo dođe trenutak prelaska u drugu dimenziju duše a smrtnosti tela. Gledala sam ponovo u oblake kao u anegdotske promene mog života. Sve se smenjivalo brzo poput dana i noći, nekada brže nekada sporije sa čestim tektonskim poremećajima unutar mene. Poslednji najbolniji je bio jednog aprila kada sam nestala iz obzorja mojih tirana kao kada nestane neka stvar koja se jednom ipak pronađe. Ja sam umakla, pobegla, a verujem da su tražili objašnjenje. Kada ga nisu pronašli - jer im je duša oslepljena kao nekada medvedima kojima su neki naši jako davni preci činili zlo i na taj način tako snažne i moćne životinje pretvarali u tugu i nesposobnost samostalnog života – verujem da su kamenovali rečima moje postojanje.