Само сам љубав тражила
(одломак из приче)
ПРЕКИНУТА ЛУТАЊА
(Прича трећа)
Тражила
сам љубав. У сагласју, али сагласју тела зато што сам са душом давно
раскрстила. Не желим никаква раскршћа. Она су лутања, невештост и незнање.
Састајалишта вештица и демона. Моја лутања су престала и ја сам знала шта
желим. Састајања у сваком дану и свакој ноћи. Састајање је стање будности.
Растајање – опијености и поспаности. Слике без подударности. Живот је светлео
свуда око мене и ја нисам хтела да га преспавам.
Земља
у којој сам додирнула светлост по рођењу је сурова и хладна, земља са својим
историјским прогонима. Као да је из себе прогнала и љубав. Свуда су били само
дрхтаји и стрепња. Још у утроби мајке сам осетила немир и неспокојство. И није
то било случајно. Никад је нисам упознала. Пупчана врпце је била пресечена и
пре мог рођења тако да нисам била средиште њеног света – ни њене прошлости ни
њене будућности. Ипак, ткала је моју судбину. Али са непремостиве даљине и
несавладиве дубине. Не онако као паук
који из сопствене твари брижно испреда своју нит. Брижност се изгубила негде у
њеном крику. Оном крику који ће представљати мој живот. Ни оца нисам упознала.
Оног који у рукама држи очински ред и закон, а не интуицију. Интуиција те не
може спасити од сопствених жеља. Вире из тебе увек као чуњеви из воде. И тако
те обележавају. Мене је обележила потрага за љубављу. Нисам имала родитеље и
мој свемир је био празан и без упоришта. Заправо, свако има свог творца, свог
паука – али моје је вретено било у дослуху са свирепошћу. Свирепост је
прекинула нит са мојим творцима. Тако сам постала пасторче судбине.
Да
бих се додворила сунцу у нечијем срцу најпре сам била оно што никада више нећу.
Нећу јер не желим. Бити поданик онима који ти прже крила је тужно. Продавала
сам цвеће у цвећари ретког имена. Више га се и не сећам. А сећање ми и није
потребно. Ометало би ме у ономе што сада желим и што сада јесам. У цвећу сам
крила своје срце, у осмеху своју тугу. Људи су ме волели такву, без амбиција и
скромну. Скромност је губљење времена. Од скромности нико није саградио храмове
којима се вековима дивимо. Мислим да уистину нико и није скроман. Само се тако
представља. Желела сам дивљење и обожавање. Као продавачица цвећа нисам то
могла да добијем. Можда на трен или два док је трајала размена цвећа и новца.
Било је то због моје повучености. Али, тада сам научила нешто: да се све купује
и продаје. На крају – и љубав се купује на најразличитије начине. Остаје само
да се направи избор. Избори увек постоје и зато их треба убрати. У цвећу се
крила моја пасивност, у његовој предаји – све већа одлучност.
Неки
људи су куповали цвеће из навике неки из потребе за љубављу. Купујући цвеће као
да су куповали пребивалиште душе. Свакако, они о томе нису ништа знали. Као ни
о души и ако су сви мислили да је имају. Вечна лепота не постоји. Нико није
видео да је моја душа лепа. Нико није покушао ни да јој приђе, али сви су
примећивали моје тело. Изгледа да ми је душа била као кактус. Да је било
другачије – неко би јој већ пружио руку. Она – душа, била је плави цвет:
недостижност. Тело, било је у боји страсти: црвено. Говорили су ми да сам љупка
као ружа и зато су ми је понекад поклањали. Било би то обично када бих ускочила
у лавиринт незнања купца и разрешила мистерију његове жеље. Не знам да ли се
иза тога крила наивност незнања или подмуклост жеље да му припаднем. Ружа је
љупка, али она је знак чулности и завођења. А моја дуга плава коса је заводила
заједно са с бисерним осмехом мојих зуба. Моје груди би се увек зањихале док
сам из ћупова вадила цвеће. Личиле су на пролећни поток са којим се игра ветар.
Игра ветра је упадљива и примамљива. Такве су биле и моје груди. То сам касније
схватила. Утеха није била у комплименту да сам ружа. Мада сам утеху и крту
срећу на кратко нашла у цвећу. Ако сам била ружа – морала сам имати и трње, оно
трње бола, крви и мучеништва. Али, ја сам продавала руже које не наносе бол, а
о мом болу нико ништа није знао. Сопствена одбрана није била битна тим ружама.
Оне су служиле дивљењу, а дивљењу не треба одбрана. Осим тога, трње ружа је
везано за грехе човека. Зато су ове у цвећари биле тако савршене, без трња –
дакле, без падова.
Нема коментара:
Постави коментар