ZAPIS ODSUTNOSTI

ZAPIS ODSUTNOSTI

💪

💞💪👪👀⛅

Nalazio se na smrznutoj zimskoj livadi vremena kojem je ponovo dopustio uverenje bes!-pomoćnosti. Niz prljava stakla prozora sobe, što se pretvorilo u bolesničko traganje za izlazom, slivale su se guste kapi kiše, guste i teške kao zaborav koji nije smeo ukloniti iz uma naviknutog na duboka razmišljanja. Glava je ravnodušno spuštena na jastuk oblikovan trenutkom prepletenim prološlosti i bdućnosti, iako je znao da je sadašnost jedino što se može (u)disati. Leva strana obaza u sebe je primila otiske izgužvanog jastuka i sve ono što predstavlja suprotnost okrenutosti u desnu stranu: prošlost, naopakost, nasilje, bežanje od traženja pomoći i oslanjanja na druge, jinsku(žensku) energiju. Da li je za bolesnika imalo značaja svo znanje koje ga je krasilo, oplemenjivalo i predstavljalo onog što je do juče bio okrenut svetlosti postanja? Bojio je u dobro i trenutke koje je mogao zaobići, verujući da će privući svetlost u svoj i život onih koji su mu dragi. A drago mu je bilo celo čovečanstvo. U ovom trenutku slabosti fizičkog tela i zamorene svesnosti uma koji je anatemisao istinu da bašte ima gde postoji baštovan, sve mu je izgledalo blesavo i neukroćeno. Znanja i veštine nije umeo primeniti a za to nije bio kriv svet. Ili jeste, zbog reagovanja na vreme u kojem je svesno živeo sa svojom podsvesnošću, obilato hranjenom strahovma, pozorišnim predstavama neznanja i odsutnostima za primanje glasnika svega što je za sebe iskrojio?

Razmišljao je o strukturi duše koja je za sebe odabrala ovo telo, sada savijeno u fetus položaj kao da će time na tren naći zaštitničku sigurnost vremena koje prolazi. Nebo je bilo sivo kao mnoge lične odevne i kombinacije pokućstva, a kojih nije bio svestan dok mu jedan prijatelj posvećenik duhovnosti nije rekao da obrati pažnju na odabir boje svoje podsveti. A siva je boja neutralnosti, žalosti, potištenosti, smernosti, mudrosti, smrtnosti tela i besmrtnosti duše. Kada se osvrnuo svojevremeno na reči tog ,,glasnika’’ o njegovoj istini – shvatio je da je siva boja ta koja ga je okruživala, i da je ima zajedno sa svim kulturama koje su sivo objašnjavale ovim simbolima a u njegovom domu. Ležao je tako i prikupljao krhotine ogledala svog života pitajući se gde je i ovoga puta pogrešio ako je slédio korake Božanskog u sebi i prostoru, izbegavajući diktate i diktature utopije – onoliko koliko je lanac bicikla života koji je vozio ili gurao sve to dozvoljavao?

Udisao je svežinu kiše milujući nozdrvama vazduh koji nije imao ime, već samo svoj put – što ulazi u snove ili stvarnost, zavisno šta ovlada čovekovim umom ili srcem. I udišući tu bezimenost sve mu se već činilo poznatim, mada sa određenim oblicima permutacije i kombinacije. Kao mleko i voda u mislima su se spojili trenuci ovog i nekog već proživljenog života. Karma?! Misli, delovanja, akcije, reakcije, nedelovanja – sve je to karma! I nije kazna ova hladna bolesnička soba, već odabir duše da iskusi ono po šta je došla u ovaj život, gde se dobija samo ono što se zaslužuje a ne ono što se želi. Zakon postojanja čoveka na ovoj planeti! Nisu mu se dopale ove misli, jer ma koliko se trudio i da jurca i da lagano hoda kroz ovaj život (zbog ravnoteže), nije znao šta je išta više potrebno da učini da umiri puls srca koje je izdajnički lupalo kroz grudnu kost da je gubio vazduh pri svakom udisaju? Želje? Zar su želje bile krive što se smrkavalo prerano toliko puta u njegovom životu kojem je davao sve pa i svoje strahove? Nije hodao kroz jastuke postojanja onako kako se trenutno njegova umorna glava oslanja na tu prividnu sigurnost.

Emocije i osećaji koji se sada protežu kroz ustajalost bez horizonta u ovoj sobi prepunoj knjiga i neupotrebljivog znanja – iskustva su iz prošlosti koja ga nisu ničemu naučila. Ili je bio toliko slab da obuzda hormone stresa (fizičkog, hemijskog i emocionalnog) da je zaboravio da je moć u njemu i da je on sam najbolji farmaceut za trenutak koji je obgrlio ovo telo. Ako je takva moć sazdala njegovo telo ta moć ga može i izlečiti! Ali, zar nije već celu deceniju svoj mozak čistio od arhivirane prošlosti, menjajući misli i njihove tokove kako ne bi stvarao ponavljajući život? Nije dovoljno znati – već ,,znati kako’’! Možda je to neznanje paralisalo još jedno njegovo hodočašće ka sreći? I koliko će mu još vremena trebati da prolazi kroz ,,tamnu noć duše’’ da bi osvestio ljubav prema sebi? Govorili su mu da voleti sebe i poštovati sebe nema isto značenje i boreći se sa ukusima te dve optimistične slasti nije došao do odgovora. Znači li to da u ovom životu, svoje slabosti neće imati kada da preobrazi u svoje slasti ili je odviše dužan svojoj prošlosti nečistote da se mora i dalje izvijati uvis boreći se za energetski protok kroz atmosferu Coronidine jake želje za opstankom a njegovim fizičkim nestankom? Da li je on početnik u ovom životu i ovoj životnoj dobi kada je na pola veka – merenog vremenskom jedinicom kalendara? Ili se zamrznuo kao slatkovodno jezero pod nebom jake zime koja ne daruje svima radost? A on, i sada dok leži kao polu-živi stvor, miran je na površini i u sobi gde buku stvara jedino pokvarena slavina iz koje danima teče voda kao iz stepenaste kaskade. Miran, poput zaleđenog jezera koje odslikava ono što mu nebo daje kao mogućnost u datom trenutku: ozvezdano modro plavetnilo, ili zamrznute šume, ili šetače koji ne traže suštinu duše. Pod mirnom površinom jezera sve je uzburkano životom koji se odvija kao da spoljašnjost ne postoji i da ništa nije ni sa čim povezano. Upitao se sada taj čovek, otuđen od sebe u ovom trenutku: šta da mislim, gde pripada slika jezera koja mi se pred očima i u mislima pojavila? Voda u mislima, voda koja teče iz dotrajale česme, voda u kojoj se dva puta utapao pa je preživeo, voda – emocije! Voda – nema oblik, samo oblike kretanja kroz život, nauku, kulturu, filozofiju, emociju. Koliko je ružnih i bolnih reči morao za ovog života izgovoriti sebi i drugima kada se ponavljajući oblici ,,kapanja’’, poplava u stanovima i večitim kvarovima na slavinama – ne mogu zaokružiti, već nastavljaju proces koji se nikako ne isceljuje.

I dok su misli vitlale snažnim konopom svoje moći i stvarale emocije koje bole, u svom bolesničkom krevetu u sobi s varljivo mirnim vazduhom, naseli mu um pesma ,,Zapisi o Crnom Vladimiru’’ gde je pesnik kratkovidost svog života obukao u boju Vladimirove želje da umesto pilula on pesmu kao lek želi, jer ako mu ni Bog ni lek ne mogu pomoći – pesma je ta koja će mu i živome i mrtvome produžiti vek! I otkud ona sada dok sivim pogledom posmatra bočicu tableta za spavanje koje je puštao jako dugo da miruju u svojim prolećima koja čekaju na njegov mrak? Ta slabašna nada da svetlost porobljava mrak - zasmeja mu dubinu vlastitog uma da će se radost možda vratiti, jer on – iako je sve ljudska volja (čak i nevolja i užas patnje) je odgvoran za svetlost života koja mu se javila glasom svoga sina sa druge strane žice telefona: sutra je prijemni ispit za smer koji će moj život učiniti onakvim kakav želim da budem! ,,Ah, Bog će usmeriri onoga ko želi da ga pronađe!’’ - rekao je sinu, ne govoreći ništa o vlastitom zapisu Crnog Vladimira, jer njegov sin može sve što pomisli da može - ako se ne oslanja na opustošene i oduvane snove odraslih! I dečak je prekinuo telefonsku vezu sa svetačkom sigurnošću verujućeg u razgovoru sa Bogom. Da, roditelj je Bog detetu koje se okreće njemu u potrazi za svim odgovorima i lukama koje neće smrskati ljuti talasi. Da, dela su jezik tela, reči su jezik uma a osećanja su jezik duše koja još uvek nema prava da napusti ovo telo prepušteno doživljaju trenutka u kom je oslabljeno zbog nečega što je bilo ili previše ili premalo. Ne može se zaustaviti vreme sveta, jer ono i ne postoji, samo je sled događaja – stanje u kom se vidi sve kako jeste i nastojanje da se prihvati sve kako jeste.

Ne može ništa zaštiti od brutalnih stanja života, osim vere da se čuda događaju onima koji u njih veruju kao i u snagu svoje moći. Iako je karmička mapa puta u nama i pred nama: ona koja nas vraća u sećanje, zaustavlja na putu sadašnjice, ona koja je nagomilana i nagomilava se, ona koja iscrpljuje, nova ili stara. Duša uvek odredi svoju nameru kada se useli u novo telo, znači – spremna je za sve što se na putu ovog života desi. Nosi svoj prtljag, svoja sećanja, opstrukcije i destrukcije, prijatelje i neprijatelje, posvećenost, radoznalost i namere.

I gle, u trenutku kada je kiša već duboko utrla svoj put u spoljnom svetu, a čovek ležao u suvom krevetu zagrljen svime što mu nedostaje i dok je posmatrao pokislu mačku pod siromašnom krošnjom drveta što tek olistava svoj život, zazvonio je opet telefon kao prijatna grmljavina u kojoj on uvek uživa. Prijateljsko zabrinuti glas je težio kroz razgovor sa njegovim umornim telom i klonulim duhom, da ga oslobodi od negativnosti u koju ga je život opet saterao, želeći da nađe mehanizme za oslobađanje iz situacije napetog luka. ,,Da, ruža iako ima trnje i dalje je prelepa i neodoljiva, tako da ništa nisi manje vredan ako trenutno ležiš u bolesničkoj postelji; tvoja bolest je tuga koja je takođe deo prirodnog ciklusa, emotivnog i emocionalnog, pa gledajući u tu staklenu bočicu lekova ili njenim ispijanjem nećeš ništa rešiti niti dovršiti; samo ćeš započeti još jednu nedovršenost u nekom od narednih života, zato što svaki život ima istu vrednost i jer je sve deo jednog univerzalnog života; i sve je isto – kako na nebu tako i na zemlji’’ – govorio je glas s telefona, ne poput kiše koja je sve jače padala, već umirujućim notama muzike koja je od reči činila plesne korake.

Okrenuo je tada lice na desnu stranu verujući u snagu muškog principa i principa budućeg: intelektualnoj strani svog bića. I pogled mu se zaustavi na paučinastoj niti iznad glave koju će morati da razveže-počisti čim ustane iz postelje. Ali je već znao da će mu biti žao da ubije trud tkalje Majke Sudbine i pomeri tog pauka koji je iz sopstvene tvari (napora) ispredao vlastitu nit za Sunce i Mesec koji su se sa ostalim bićima uhvatili u sudbinu i vreme.

Četvrtak/14.maj.2020.g.