ODLOMAK IZ MOG NE DOVRŠENOG ROMANA ,,ŽIVOT PRIČA JA ZAPISUJEM''

ODLOMAK IZ MOG NE DOVRŠENOG  ROMANA

 ,,ŽIVOT PRIČA - JA ZAPISUJEM''

Voz je zastao u jednoj maloj železničkoj stanici čija je arhitektura podsećala na lep doživljaj duše. Mrežasti koloseci ličili su na pukotine u ledu ispunjene crnim odsjajem šina.  Boje stanične zgrade su bile žute i bele – kao da se dobrota sunčeve svetlosti prostrla u savršenu jednostavnost čistoće. Ustajem sa svoje stolice, koju sam naizgled zakupila u bifeu iako sam imala elegatan kupe u vagonu samo za sebe, i izlazim na peron tek da prošetam noge malo ukočene od predugog sedenja u istom položaju na ovom dugom putu. Na peronu je puno ljudi, ali ne toliko da bi pravili haos kao praiskonsku prazninu već samo malu različitost u pokretima, odeći i brzini ulaska u voz ili napuštanje njegovog blagog komfora. Svi koji su ulazili u vagone lepog enterijera - tražili su svoje zakupljeno mesto žureći da im neko ne oduzme garancju koju su novcem kupili. Kada bi znali da je jedina garancija ono što posle života dođe dok se  boriš sa sabotirajućim efektima koji se prelamaju kroz prizmu tvojih želja?! Šarene se koferi i torbice sa ručkama i bez njih, šeširi na glavama nekih dama koji verovatno predstavljaju potrebu da se razlikuju od drugih žena ili jednostavno je to njihova autentičnost. Svi su lepi – i oni kupolasti i zvonasti i oni sa užim ili širim zavinutim krilima, odnosno obodom. Bilo je tu izrađenih šešira od dabrove ili zečje dlake, svile, vune, kože, platna, baršuna, ali i sintetičih. Znam da su se oduvek koristili – ne samo zbog zaštite od vrućine i kiše već kao i estetska funkcija za isticanje statusa.  I sama sam bila jedna od tih dama ali ja šešire nisam volela zbog statusa, jer sam ga u ovom životu tek pronašla. A moj status je bila konačna sloboda koja je rezultirala time što sam se usresredila na svrhu svog postojanja: da svojim iskustvom pomognem svima koji misle da su bespomoćni i u konfliktu sa svojim umom, emocijama ili okruženjem. Svakim činom dobrote svemir se menja, onaj unutar nas – jako bitan za našu emocionalnu i fizičku stabilnost.

* * * 

 Ovde, na ovom svežem planinskom vazduhu dok sam laganim koracima merila dužinu jednog perona i posmatrala sva ta lica – nisam videla ništa što do sada u životu nisam srela. Svako je bio zaokupljen svojim mislima bežeći od ili hrleći ličnom karnevalu života, ne primećujući kako se vetar upliće u grane od njihove kose, ne osećajući miris ovog svežeg vazduha što se uvlači u pluća – koja često ostaju bez daha zbog užurbanosti u danima ne-življenja života. Nisu primećivali ni boje koje su pucale pred vidikom baš ovog dana - uramljenog u lepotu malih klupica ofarbanih u belo ispred stanične zgrade, kao ni to da su možda cvetovi plakali dok ih je zanosio oktobarski vetar kuda je hteo. Pretpostavljam da nisu uživali ni u vetru koji je raznosio miris aktivne strane beskraja - napravljen od planinskog daha, sunca jeseni, šina učvršćenih za tlo i od nadanja koja su akrobatskim pokretima svega činila sve.

Propustila sam sve novajlije ovog voznog putovanja pa sam tek onda i ja zakoračila na stepenik vagona koji mi je ulivao poverenje kao ništa do tada. Nije to bilo do njega, stepenika – već do putovanja koje me je vodilo mom cilju, odredištu mojih traganja i finansijske sigurnosti viđenoj kroz moj fizički dom duše. Kuća o kojoj sam uvek maštala sada pripada meni i ja njoj i biće otvorena za sve duše koje su do sada titrale po lošim partiturama svojih dana. Okrenula sam lice železničkoj stanici i držeći se levom rukom za rukohvat na vratima i dok su mi pramičci kose leteli oko glave – zažmurela sam i doboko udahnula pa izdišući potrla sve do sadašnje strahove i lična uganuća.

L.M.