NISAM TI JA

NISAM  TI  JA

Nisam ti ja za brodogradilišta zaborava. Kako bih mogla da se ne sećam osmeha u oku, kad me je okrzuo titraj nečijeg postojanja.

       Nisam ti ja više ni za titraje koji ništa ne obećavaju. Kako, kad poredim ih sa akrobacijom tvojih pokušaja da budem deo tvog opstajanja?

       Nisam ti ja sada ni za opstajanja čije je vezivno tkivo uzaludno traganje. Kako bih to da oživim – kad u meni još posve su živi naši dodiri bez tela?

       Nisam ti ja više za tela s epileptičnim trzajima bez svitanja. Kako – kada su svi trzaji popucali kao violinine žice?

       Nisam ti ja ni za svitanja koja ne nude u dvoje buđenja – već poliraju sećanja za neka nova uganuća. Kako bih ja dalje – kad ispolirao si mi osmeh kad god pozovem u misli tvoje oči dečaka?

       Nisam ti ja više ni za dečake mojih godina koji glume Petra Pana...bez magija. Kako, kad san se usni samo jednom a sve ostalo je sećanje na njega?

       Nisam ti ja ni za odmotavanja dugih priča o onome što kratko traje. Kako – kada si bio priča koja se ne glumi na sanjalačkim daskama sećanja, opstajanja i titraja brodogradilišta – koje upija zvuk i jek naših dodira bez tela.

       Ti si moja vredna prošlost u budućnosti, koja je sliku duše stavila u okvir ovih zapisanh ćutnji.

       Ne,zato ti nisam ja za brodogradilišta zaborava – moj Admirale!

         Nedelja/9.12.2018.