ODLOMAK IZ ROMANA KOJI PIŠEM

''OBRT  SUDBINE''

Pada kiša i ja volim kišu, onu koja se sliva niz zamagljena toplotom prozorska stakla. I kada umiruješ sebe zbog lošeg dana u kom se nađeš (il on tebe pronađe) punom šoljom toplog napitka. I kada pokušavaš da kažiprstom razobličiš kap koja se sliva niz staklo sa spoljašnje strane. I pošto znaš da je to nemoguće, onda meditativno svojstvo tih blagoslovenih kapi upijaš u sebe kao što to činiš sa sunčevim zracima.

Ali ovoga trenutka kiša nije moj saradnik. Jedini saradnik sa njom je kanalizacioni otvor u koji se na uglu ulice uliva višak vode. Ulila bih se i ja u neki prorez kako bih se sakrila od ovog hladnog novembarskog dana. Na tom istom uglu gde se seku dve ulice, okićene dotrajalim fasadama kuća – stojim ja u roza haljini pripijenoj uz smrznuto telo. Boja moje haljine nema smirujući karakter, već razdražljivi ton koji ne odaje ni mekoću ni ljubav već lako dometnu seksualnost. Braon kratka jakna kao da me odvlači u zemlju, duhovnu smrt i degradaciju onoga što ja jesam. Crvene duboke cipele prizivaju sve bogove rata napunjenih energijom polnog uzbuđenja. Kišobran u mojoj smrznutoj ruci više ne služi ničemu: ni zaštiti od vetrom nošene kiše a još manje je sklonište pod granama vaseljenskog drveta. Ne osećam se ni dostojanstveno niti u nirvani, osim u dvostrukom utrnuću nastalom od zime i onoga što me čeka na ovom uglu. Ni vetar ne održava duh mog svemira, već se upravo zbog njega osećam prolazno, duhovno neopipljivo, a opipljivo samo u svojstvu  glasnika, ali ne božanskog već po malo hadskog. Moja kosa je već slepljena od kiše i time sam izgubila moć vizuelne lepote zbog čega se po malo osećam kao Samson. Podčinjena je vetru i vlazi iz kiše pa počinje da liči na crni veo pred kojim se svetlost povlači u tamu. Danas sam na posebnom zadatku, na jednom od onih koje nikada nisam volela. No, kako je sve ovo što radim odstupnica za pristup mojim budućim danima, stežem zube i ponavljam u sebi:,,Neka bude volja Božja’’. I prvi put se strašno bojim i drhtim – ne samo zbog zime. Intuicija me obaveštava da će u ovom danu biti više ,,mrtvih’’ nego živih zbog burne ,,istorije’’ onog sa kojim ću se sresti. Nije me upozorila i na koji način da izbegnem napor straha od onih pakosnih očiju što liče na dva mala proreza na kupastom licu muškarca. Na tom licu se nalaze usne proždirača poput svetamaneće zemlje koja guta kada ona želi i šta želi.

Na ugao gde ja stojim pokisla i prokisla, staje veliki žuti auto koji više liči na pokretnu kuću nego na prevozno sredstvo. Otvara se prozor na vratima suvozača i ja čujem piskav glas, ni malo muževan, kako me zove da uđem u auto jer moramo brzo dalje. Dok sam ulazila, okliznula sam se i pala na koleno u čemu sam već videla preteći znak upozorenja iz kosmosa. Sa moje leve strane je on – vozač, čovek sa prorezima od očiju, ne tako ružnog nosa, izbrijane glave i tela bez tetovaža i pirsinga. Takav ne odaje potpuni izgled kriminalca. Na golom vratu nema napetih žila koje ukazuju na nervozu a fino izbrijano lice sija kao i ćelava glava. To usijanje nije usijanje nekog velikog mislioca ali kovača nekog plana jeste. To sam shvatila dok je tupo gledao ispred sebe žmirkajući očima kao da je tim mimičnim pokretima mišića očiju pokušavao da iznedri neko brzo rešenje nečega o čemu ništa nisam znala. Samo je šakama stezao volan za koji sam mislila da će ga u jednom trenutku istrgnuti, prstima dugim poput tankih šargarepica i amnemičnih kao bela rotkva. U vazduhu sam osećala napetost ali sam je prikrivala odlepljujući od tela svoju vlažnu od kiše haljinu. Bela košulja bez sakoa i indigo plave pantalone na njegovom zgodnjikavom telu takođe su prikrivale pravi identitet mog vozača u nepoznatom smeru. Razgovor u meni samoj luta i mozak mi je upućivao pitanje za pitanjem a svako se odnosilo na dva: kuda mi to idemo sada ovim nepoznatim mokrim kasabanim ulicama velikog grada? I hoću li to nestati negde gde nema atmosfere zlatnih soba u koje sam ranije odlazila?

IPAK - IDALJE STE ŽIVI

IPAK - I DALJE STE ŽIVI

Setite se da ste mnogo puta u životu bili zaboravljeni – al ne zaboravite da ste uprkos tome opstali. Ne zaboravite ni da ste neretko bili i voljeni pa ste ipak u tim ljubavima sagoreli. No, i dalje po nekad napišete pesmu duši kao omaž poetskim lutanjima srca.

 Sa ugašenim svetiljkama i slomljenim nogama na nove planine ste se peli - iako su vrhovi bili sve dalji.

Iako u životu nema ,,šaptača’’ kao na pozorišnoj sceni - vi nikada vašu scenu niste napustili. I kada se život satojao od pljeska samo jedne ruke – vi tražili ste drugu da dohvatite mesec u zgusntom tkivu tuđih nemara.

Iako tajne koje čuvate uvek pronađu put da izađu na površinu – vi postajete zavisnik supstance ’’ ništa se nije dogodilo’’.

          I kad tišina glasno para nedeljno po podne u koje bi ste se sakrili od buka i tišina – vi ste jednim okom gledali u zatvorena vrata kao da će ih neko dahom otvoriti.

I kada nađete sreću u svemu što vas zadesi – tuga ipak nadkrili osmehnuto nebo nad vama.

I  često, vi prkosite sušama dobrote u ljudskim srcima (na ravnodušnost spremnina) i tešite kišu da je ona odraz bogatstva vaših obilnih nadahnuća.

          I kada zaboravite na duboke radosti detinjstva koje i niste imali – vi dete u sebi nikada niste ugušli, jer su vam se oči osmehivale na šarenilo leptira koji krilom udara u vašu bistu.

I iako razum uvek traži objašnjenja i razjašnjenja – vaši plotovi sred velikih livada plavetnila nikada nisu otkrili zagonetku svojih čvorova.

Iako ste izmicali ,,zakonu zamena’’ mnogo puta ste bili u životu samo nečija sena.  Bil ste veseli ste i nad tužnim scenama bežanja – zbog vere da će vaša nepca osetiti ukus zlata zbog mesečevih traganja vaših noći.

***

Mnogo puta ste bili zaboravljeni na pozoršnoj sceni s aplauzom jedne ruke otvarajući zatvorena vrata detinjstva koje nikada niste imali – bez razumno ne tražeći obašnjenja, opstali ste jer niste posustali za ukusom zlata u plavetnim livadama vaših nadanja.

Ipak, upamtite da sećanje postoji da bi vas od novih zakovilanh trenutkom - zabluda sačuvalo.

5.12.2018. – sreda..

ODLOMAK IZ MOG NE DOVRŠENOG ROMANA ,,ŽIVOT PRIČA JA ZAPISUJEM''

ODLOMAK IZ MOG NE DOVRŠENOG  ROMANA

 ,,ŽIVOT PRIČA - JA ZAPISUJEM''

Voz je zastao u jednoj maloj železničkoj stanici čija je arhitektura podsećala na lep doživljaj duše. Mrežasti koloseci ličili su na pukotine u ledu ispunjene crnim odsjajem šina.  Boje stanične zgrade su bile žute i bele – kao da se dobrota sunčeve svetlosti prostrla u savršenu jednostavnost čistoće. Ustajem sa svoje stolice, koju sam naizgled zakupila u bifeu iako sam imala elegatan kupe u vagonu samo za sebe, i izlazim na peron tek da prošetam noge malo ukočene od predugog sedenja u istom položaju na ovom dugom putu. Na peronu je puno ljudi, ali ne toliko da bi pravili haos kao praiskonsku prazninu već samo malu različitost u pokretima, odeći i brzini ulaska u voz ili napuštanje njegovog blagog komfora. Svi koji su ulazili u vagone lepog enterijera - tražili su svoje zakupljeno mesto žureći da im neko ne oduzme garancju koju su novcem kupili. Kada bi znali da je jedina garancija ono što posle života dođe dok se  boriš sa sabotirajućim efektima koji se prelamaju kroz prizmu tvojih želja?! Šarene se koferi i torbice sa ručkama i bez njih, šeširi na glavama nekih dama koji verovatno predstavljaju potrebu da se razlikuju od drugih žena ili jednostavno je to njihova autentičnost. Svi su lepi – i oni kupolasti i zvonasti i oni sa užim ili širim zavinutim krilima, odnosno obodom. Bilo je tu izrađenih šešira od dabrove ili zečje dlake, svile, vune, kože, platna, baršuna, ali i sintetičih. Znam da su se oduvek koristili – ne samo zbog zaštite od vrućine i kiše već kao i estetska funkcija za isticanje statusa.  I sama sam bila jedna od tih dama ali ja šešire nisam volela zbog statusa, jer sam ga u ovom životu tek pronašla. A moj status je bila konačna sloboda koja je rezultirala time što sam se usresredila na svrhu svog postojanja: da svojim iskustvom pomognem svima koji misle da su bespomoćni i u konfliktu sa svojim umom, emocijama ili okruženjem. Svakim činom dobrote svemir se menja, onaj unutar nas – jako bitan za našu emocionalnu i fizičku stabilnost.

* * * 

 Ovde, na ovom svežem planinskom vazduhu dok sam laganim koracima merila dužinu jednog perona i posmatrala sva ta lica – nisam videla ništa što do sada u životu nisam srela. Svako je bio zaokupljen svojim mislima bežeći od ili hrleći ličnom karnevalu života, ne primećujući kako se vetar upliće u grane od njihove kose, ne osećajući miris ovog svežeg vazduha što se uvlači u pluća – koja često ostaju bez daha zbog užurbanosti u danima ne-življenja života. Nisu primećivali ni boje koje su pucale pred vidikom baš ovog dana - uramljenog u lepotu malih klupica ofarbanih u belo ispred stanične zgrade, kao ni to da su možda cvetovi plakali dok ih je zanosio oktobarski vetar kuda je hteo. Pretpostavljam da nisu uživali ni u vetru koji je raznosio miris aktivne strane beskraja - napravljen od planinskog daha, sunca jeseni, šina učvršćenih za tlo i od nadanja koja su akrobatskim pokretima svega činila sve.

Propustila sam sve novajlije ovog voznog putovanja pa sam tek onda i ja zakoračila na stepenik vagona koji mi je ulivao poverenje kao ništa do tada. Nije to bilo do njega, stepenika – već do putovanja koje me je vodilo mom cilju, odredištu mojih traganja i finansijske sigurnosti viđenoj kroz moj fizički dom duše. Kuća o kojoj sam uvek maštala sada pripada meni i ja njoj i biće otvorena za sve duše koje su do sada titrale po lošim partiturama svojih dana. Okrenula sam lice železničkoj stanici i držeći se levom rukom za rukohvat na vratima i dok su mi pramičci kose leteli oko glave – zažmurela sam i doboko udahnula pa izdišući potrla sve do sadašnje strahove i lična uganuća.

L.M.