НИКАДА НЕ СУДИТЕ
Дешава се да
корачамо обалом која стрмином води свако наше надахнуће. Чкиљимо кроз прсте у
сунце које нам сенчи зенице – другим бојама од оних које желимо. Развезујемо
покидане чворове свих наших заблуда, пркосећи стрминама и акварелним бојама.
Неки би рекли: Сизифово угануће. Или, поистовећивање са домаћицом која
троши месеце и године, комбинујући зачине, како би постигла савршенство.
*****************
Познајем
особу која се увек налазила на застрашујућим мостовима чежње у потрази за
љубављу. Неуравнотежена узнемиреност китила јој је дане, као стакласто иње голо
дрвеће. Ходала је странпутицама разума желећи да досегне емпиријску кртост. Саплитала
се о гране подругљивих осмеха као о ,,обавезне законе честитости'' оних чији су
дани личили на једносмерну улицу. То је особа с манирима заборављеног времена,
која се налази на пиједесталу усамљености, због корачаја који не сличе другим
људима. У њеном свету се не сударају модификоване осредњости. Недореченост је
врлина којом омамљује присутност своје околине. Не говори пуно – кажу: лукава
је. Не маше сломљеним крилима: охола је. Уме да исприча бајку о капи кише која
је урамљена у заборав страдања – тада: луда је.
Једном,
прошла је нага по киши, кроз олују – због љубави. Нескривени очај крио се тада
у очима посматрача. Друга страна љубави пригрлила ју је бескрајном нежношћу.
Каменоване су те две пронађене душе, речима и муњама из погледа. А они, не
видећи никога, нестали су из обзорја мимоилажења разума.
***
Кад је прошло извесно време, особа чије постојање испуњава
ове редове, питала ме је: зар су облаци који носе моју различитост плински
отрови па ме ограђују од времена у ком је остатак света убеђен да ће живети
вечно? Тешко је одвојити талог од вина, зар не? Лакше би било када би се знало
како безбедно одвојити вино, од оног што му помућује бистрину. Да ли ико зна
истину о свом рођењу, постојању и својој довршеној несавршености? Робови смо
својих тежњи и чежњи, а да не знамо ни ко су ни шта су ни откуд су пристигле.
Много је лакше бацати жар у очи онима чији погледи нису слепи за срца других
душа, јер се суштина не може очима
сагледати. Безуспешно машу рукама, као да ће на тај начин ухватити оно што
ни видели ни осетили нису. Као што Индијаци ослушкују земљу и оно што ће на њој
оживети, тако ни човек не треба језиком да погани оно што не разуме, правећи
већу штету од свих река, већ да погледа у дубину својих испразних душа и
пронађе истину које се не сећа: да и ваздушно и морско дно имају своје пејсаже.
Можда ће у неком од њих пронаћи своје срце.
Присећање
на овај, више монолог него дијалог, уверило ме је да је трагична душа заробљена
у лепом телу особе коју познајем, упркос увек присутној безбрижној слободи. Црна
рупа постоји између моћи и немоћи и стреми у два различита смера. Зато сам
схватио да је неопходно урадити оно што мораш. Запамтио сам доследно: не говори
о мени ни лепо ни ружно док три месечеве мене не ходаш у мојим мокасинама…тек
тада ми, можда, можеш рећи ко сам.
Када је прошло време, схватио сам сумњичавост
и тријумфалне осредњости. Када сам додирнуо бајку о капи која ми је била чудна,
јер нисам знао да капи воде имају различите углове преламања на светлости –
објаснио сам себи, без речи, шта је то дуга. И како овладати временом које све
памти. И да се лична историја не гради тако што ће се у затворена уста стављати
речи по нахођењу других, безличних ткача.
***
Да ли постоји
опроштај? Најпре га треба пронаћи у себи. Потом у стрмини која од сунца одваја
наша надахнућа…
Нема коментара:
Постави коментар