KRSTARENJE VLTAVOM

KRSTARENJE VLTAVOM – utisci moje duše🚢

Karlov most

Reke su u meni oduvek budile posebnu vrstu emocija čiju boju ne mogu da opišem, ali svakako su to boje koje raseljavaju loše trenutke. Kraj reke se osećam kao mitološko vilinsko stvorenje koje napaja svet pozitivnom energijom jer upravo na reci dobijam neku posebnu moć osmeha. Taj osmeh celo moje lice razvlači u sreću kao kada balončić od pene uhvatite nekakvim štapićima za dva kraja i pravite drugačiji oblik od onog kakav je zaista. Upravo tako i ja postajem neko drugi a toliko svoj kada se nalazim u blizini reke ili na njenim talasima.

Krstarenje rekom Vltaovom je naizgled kao plovidba bilo kojom drugom jer svim vodama koje teku zajednička je imenica ,,reka’’. Međutim - nije baš tako jer ni jedna od njih nema istu priču svog života. Ne repliciraju jedna drugu jer plove kroz različite obale koje u sebi kriju krečnjačko ili ledničko ili iskustvo koje donosi drugačija vrsta flore i faune. Vidiš ono kakav ti jesi: ako je tvoj duh nemiran – videćeš nemir kroz priču talasa a ako si pasivan dosađivaćeš se u običnoj plovidbi.

BEDŘICH SMETANA – VLTAVA

Moje iskustvo je bilo takvo da mi je ponudilo ono što sam želela: šum talasa, brujanje motora brodića koji je stvarao zvučne talase proizvedene svojom svrhom, miris vode koja uspavljuje a istovremeno tera na budno sanjarenje. Tokom plovidbe – osim muzike talasa i motora brodića – slušala sam i kompoziciju BEDŘICH SMETANE - ,,VLTAVA’’ – koja je u meni dodatno budila onu uspavanu vodenu vilu. Vrh broda je sekao talase mirne reke koja - po rečima vođe puta nije uvek tako mirna jer njena vodoplavnost ume da iznenadi i ošteti građevine iznad njene površine.

Svaki grad svoju grandioznost dobija upravo pogledom sa reke, tako i Prag gledan sa talasastih površina akumulira svoju vrednost i vi uživate u vrhunskom sjaju njegovog kopna. Vlatava postaje važna složena staloženost sa svojim dijamantskim sjajem kapljica - kroz koje se provlače sunčevi zraci koji kao da završavaju svoje putovanje na tim talasima.

Znamenitosti Praga - Rudolfinijum

Ušuškana u taj dijamantski odjaj kapljica i poznate kompozicije –otkrile su mi se nepoznate stvari iz prošlosti i sadašnjosti grada Praga i reke iznad koje ponosno stoji kao vitez u oklopu: grad od kovanog zlata i srebrnih šrafova. Rudolfinijum je važan arhitektonski spomenik Pragu sa svojim neorenesansnim zdanjem na obali Vlatave i povezan je sa muzikom i umetnošću od njenog otvaranja 1885.godine. Nekada zamišljen kao višenamenski kulturni centar koji kombinuje izložbene prostorije sa koncertnim salama i danas - kada predstavlja sedište Češke filharmonije - ispunjava svoju ulogu u 21.veku. Sve predstave koje se ovde održavaju -  isključivo su na slovenskom jeziku – po rečima našeg vođe puta.

Slušala sam priču o praškom Narodnom pozorištu, o najpoznatijoj kafani u Pragu koja se zove Slavija. Pogled se pružao i na Akademiju češke nauke i umetnosti gde su svojevremeno studirali mladi ljudi iz imućnih porodica koji su kasnije postali ugledni ljudi svoje zemlje. Kafana Slavija je upravo poznata iz razloga boemštine jer su pomenuti studenti dosta vremena provodili u njenom ambijentu.

Karlov most - detalj

Dok smo lagano klizili rekom ispod prelepog Karlovog mosta čuli smo priču o jevrejskom groblju u čijem se jednom većem delu nalaze spomenici sahranjenih poznatih Jevreja među kojima je i Franc Fafka. Josefov, Jevrejska četvrt je zanimljiva turistička lokacija jer se u njoj nalazi šest sinagoga, nekoliko muzeja i naravno – jevrejsko groblje. Frans Kafka  za života je živeo u Zlatnoj ulici ( koja se sa reke ne vidi) u kući pod brojem 22. Ulica je dobila ime iz vremena kada su na tom mestu boravili kraljevski zlatari i alhemičari. Kasnije smo prošli ulicom ali su turistčka zagušenost i vremenska limitiranost onemogućili da u potpunosti oživimo kroz svoju maštu to daleko vreme.  

Praški dvorac ili Praški hrad

U međuvremenu smo se upoznavali sa svim znamenitostima Praga kroz reči našeg vodiča koji je bio nadaren sa svojom složenm staloženošću poput reke kojom smo plovili. U par rečenica nam je pomenut značaj i Hrčadana ili Praškog dvorca koji nosi epitet jednog od najvećih srednjevekonvih zamaka na svetu koji je nadograđivan tokom vekova. Svoje najpozlaćenije dane je imao u vreme vladavine Karla IV, jer je tada bio prestonica imperije Svetskog Rimskog Cara. U njegovom sklopu se nalazi i pomenuta Zlatna ulica, dvorana Belvedere i katedrala koju ću upravo pomenuti.

Katedrala Svetog Vida

Katedralu Svetog vida i izuzetnog arhitektonskog umeća i vitraža videli smo obilažeći Prag, a na reci nam je pomenuta kao nezaobilna putanja za obogaćivanje svog čula vida. Jedan od vitraža je radio čuveni praški umetnik art deko-a Alfons Muha, mnogo vekova kasnije.

Katedrala Svetog Vida

Praški hrad je danas sedište češkog predsednika koji je osmislio dobar potez o svojim kretnjama, što znači: zastava na vrhu jedne od zgrada pokazuje njegovu prisutnost (ako je u zemlji) i spuštenost (ako je van zemlje). Kažu da se u njemu čuvaju dragocenosti od ne procenjive vrednosti.

Osim ovoga tu su i mnogobrojni vrtovi i Višehrad kojim je za vreme dinastije Premisla vladala princeza Libuš; i astronomski sat (koji je bio prekriven plavim plahtama jer se radilo na njegovoj opravci te ga nismo videli); čuli smo priču o kući koja pleše izgrađenoj u dekonstruvističkom stilu.

Grad mostova – Prag, sa rekom koja je plesala podamnom – da li zbog užitka il umora il predivnog oratorstva naše Saške kao vodiča, omogućio mi je da uživam u pogledu na reku sa Karlovog mosta a sa reke prođem pored njegovih zidina koje se čuvaju svime što je moguće od zuba vremena. Nešto od načina čuvanja sastoji se i od drvenih bedema koji se nalaze uz stubove mosta koji svojim zašiljenim vrhovima razbijaju led u koji se često pretvori Vltava tokom zime.

 Kažu da su zime jako hladne u Pragu a leta prohladna. Svi smo osetili tu ,,ne’’gstoljubivost jer nas grad nije dočekao suncem već pocepanim nebom od pljuska. Kasnije se razvedrilo tako da sam uživala u krstarenju rekom na palubi broda, na otvorenom. U kosu mi se uplitao prohladni vetar, vlaga u vazduhu ispravljala je moje lokne ali ništa ipak nije moglo pokvariti moju ,,pozlaćenu’’želju da uživam u plovidbi i svoje duše.

N I T

NIT

Nemam ja više vremena

Za teatre, glume i glumišta!

Odglumila sam predstave

 za sva svoja svetska pozorišta!

Sada bih samo da ležim na travi

Obezglavljna od bolnih sećanja!

I da postanem obična nit

Za potrebe puzišta

Tih malih bubica

Koje nikada nisu glumile

Ni u kakvim pozorištima...

20.08.2018.

NIKO ME NE ZNA U OVOM GRADU

NIKO ME NE ZNA U OVOM GRADU

Svakoga dana idem istom ulicom🚶

niko me ne zna u ovom gradu🏠

vreme - život briše gumicom

dok mi kapi kiše suze kradu.

Gledam vojnike čvrsta koraka

poželim da je i moj kraj mene

žurim da stignem kući pre mraka🌒🌚

da vidim slike i vratim uspomene.

Na vratima me niko ne čeka...

soba je hladna i puna sete,

daleko je ljubav mi draga💘

a vetrovi💨 hladni da je otmu prete.

Prolazan je život k'o voz u stanici.🚄

Magle se u njemu skupljaju.

Poželim često da se izgubim na nekoj granici

kao snovi što u pramenovima nestaju...🌌

L.M.1988.g

DECA NISU VAŠ IMETAK

DECA NISU VAŠ IMETAK

,,Deca su moja, imetak je moj

-        Tako razmišlja budala.

Ali ni sam nisi svoj,

A kamoli deca, kamoli imetak.’’

Buda:,,Put ispravnosti’’- 62

                Svi roditelji, na kraju i ja sama dok nisam spoznala granice do kojih smem ići, prave atavističke greške prema svojoj deci (detetu). Misleći da su dovoljno iskusni u vlastitom životu, prenebegavaju da svoju proživljenu mudrost proslede na potomstvo. Akcenat stavljam na vlastitom, jer upravo ta reč govori više od svih drugih. Znači, proživljeni život je bio njihov, dok nisu postali roditelji i njihov kada su to postali. Ali deca, iako su rođenja iz potrebe za potomstvom i iz velike partnerske ljubavi – nisu vaš imetak.

                Deca su ono što želi vlastitu produkciju. Potrebu da kreiraju lične stavove i lični život u skladu sa svojim snovima. I sa afinitetitima koji nisu uvek (ili gotovo nikada) sa vašim nedovršenim mladalačkim željama. Mislite kako ste vi ti koji najbolje poznjete svoju decu – što je naravno tačno. Ali, do koje mere iko ikoga poznaje? Često se čvrsto držimo nekih  uverenje iza kojih neosporno stojimo sigurni u nesalomivost arhitektonske građe istih. A onda – desi se neka situacija (već ćete je prepoznati) i vi se nađete u čudu jer se dogodilo da shvatite u deliću sekunde da zapravo ne poznajete sebe! Da. Iznenađeni ste vlastitom reakcijom, koju nekada i ugušite glumom da neko ne bi bio povređen. Zašto? Zato što niste ni sebi taj vlastiti imetak! Setite se neke takve situacije, život vas je i njima obogatio. Do tada ste govorili sebi ili drugima: ma ja najbolje poznajem sebe, i ja znam da to nikada ne bih...i itd. Ali, život vas iznenadi kao kakav pritajeni tigar iza grma i poskočite u strahu od neprijatnosti. Tako je i sa poznavanjem svoje dece.

,,Put ispravnosti’’☝💙

Dali ste telo, pružili ljubav, podarili deci krila – e onda im omogućite let. Ne držite ih za sebe kao vlasništvo imetka nekretnine. To je njihov let, a ne vaš. Vaše je da im pomognete načinom kojim ćete im predstaviti šta je moguće ili ne na nekom od puteva o kojima razmišljaju. Da ih upoznate sa trnjem ili zvezdama na putovanjima, ali ne i da im dajete utabane staze. One nisu njihove već vaše. Svi kolač vole da žvaću svojim zubima, da osete ukuse i mirise koji se žvakanjem razlažu nepcima pa i telom. Ako vi to učinite za njih – to će biti vaš ukus a ne njihov.I time ih činite vašim imetkom. Kolač je zapravo život. Imali ste i imate vremena za lični, ali i zajednički život sa svojom decom. To ne uključuje modifikaciju njihovih emocija koje su u određenim (ili gotovo svim) životnim dobima podložne trzajima koji će ih uznemiriti. 

Dovoljno su buntovni u svojim potragama za mestom pod suncem u ovom životu. Zato im nisu potrebni i ratovi sa vama roditeljima time što ćete staviti pečat na njih kao da pripadaju isključivo vama. Deca u vama žele potporu, sigurno sklonište od buke tog istog života. Setite se kako vam je ponekad u krilo - bežeći u strahu skočilo mače i pogled usmeravalo ka vama i ka strahu koje ga je dovelo u krilo. I ono nije vaš imetak I s toga vam upravo I veruje. E, takva su i deca. Žele da se sklupčaju u sigurnost i podršku vaše ljubavi, koja ne treba da strahuje zbog njihove neizvesnosti. Jer:

Vaša deca nisu vaša deca.

Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.

Halil Džubran

KRUPNE SITNICE

KRUPNE SITNICE

          Umesto običnog DOBRO JUTRO poželite sebi I drugima - da vam ne promaknu krupne sitnice... I da uz jutarnji napitak koji nudi novom danu osveženje - ovog puta, možda, ponudite svima jedno razmišljanje - sa kojim ste se verovatno laktali, preispitivali sebe i druge. Ako vam se čini da je jutro namršteno - neka budu misli o TIM DRUGIMA... Kako o njima sudite? Na osnovu dela (promišljenih il ne), na osnovu maske u vešto našminkanog pajaca (zahvaljujući odeći koju nosi, frizure i vešto naučenih poteza koji lice kozmetikom pretvaraju u ,,svežinu"), naviknutom bojom prijatnog glasa?

    Ili zagrebete kadkad ispod površine i zapitate se o verodostojnosti istine o onom što ,,prvi pogled" nudi? Mora li se čovek sa dušom (koja je nevidljiva materija) i telom (dokazom) vući po asfaltnoj prašini - da bi bio vidljivo tužan, razočaran, bolestan? Znamo svi za izreke: da sit gladnome ne veruje, da kamen u tuđoj cipeli ne žulja i slično. Kada bi smo stavili sebe na mesto ,,unesrećenog" sve bi dobilo drukčiju boju i zvek i sami bi ostali bez rime nadanja. Zato dragi moji - zabavite se krupnom sitnicom svog mogućeg ne-verovanja - jer koliko su jedni u slabosti snažni drugi nikada sa svim ,,pruženostima" neće biti jaki..

PRIJATAN DAN.

INTARZIJA DUŠE

JESAM LI PROGNALA PESNIKA U SEBI?

JESAM LI PROGNALA PESNIKA U SEBI?

Julski dan miriše na jesen a trebao bi da gori u vrelini svog kalendara kao ljubav kojoj smo sve poklonili. Trebao bi da pršti od sjaja sunčevog neba i da pokloni vernost letu kojem i pripada. A on – izgubio se negde van obzorja svog postojanja. Htela sam da napišem pesmu o njemu i sebi u njemu ali sam prognala pesnika što razmrskavao je lepotu praskozorja i veličao tuge na mostovima sastajanja. U svakom sastajanju – i pre njega video je raspuklu nadu (zbog odlaska) što curila je kao slatkasti sok zgnječenog nara.

A zaboravila sam da će iznad mene uvek biti nebo a podamnom  meke trave od snova što melanholiju usidre u pristanište sanjara. Proganjam pesnika iz svog sazvežđa, a on – uvek se vrati kada žudnje postanu moćne kao sitne pahulje snega što od ništavila prave breg. I ovaj dan naučio me je veličini svojih nemoći dok duši pokušavam da oduzmem treptaj! Koliko daleko od sebe mogu otići kad sam ja sve ono što se u mene uplelo? Koliko duboko moram utoniti u druge svetove da bih iz sebe izronila?

Julski dan što doživeo je trenutak izgubljenosti u kalendaru jeseni - je kao pesnik koji se tetura u svetu izvan dolazećih reči. I onda, on – pesnik - pokušava da izbegne uganuće koje mu zbog naviruće pesme dolazi iz zakopčanih žudnji. Plodovi samoće koji ga dele na ne deljivo odjednom sazrevaju velikom brzinom i račvaju ga u misli koje ne može da ustroji. Zato što se ustrojiti mogu samo koraci vojnika – ne i koraci zaspalog srca pesnika.

Shvatila sam...svet ne može nestati bez traga, tako ni pesnik u meni nije ogluveo i oslepeo dušom što letela je na krilima umornih ptica. Samo je zastao da sagleda daljinu iz koje je jednom došao. I zato ga ne mogu prognati iz polja koja mu pripadaju.

18.07.2018./sreda.

AROGANCIJA PRIRODE

🚤Koliko puta ste se divili aroganciji i snazi prirode - pa uključivali kamere i foto aparate da zabeležite taj zanos prirode? A šta je sa vama? Ispunjeni strahovima, ostajete dobar deo svog života ukopani u mestu, kao bandera nekog dalekovoda, po malo stvarni po malo nedorečeni...Priroda nam na svoje načine daje znake da se pokrenemo i sledimo je u onoj meri koja je dostupna čovekovoj moći...

Zato, sledite svoje želje, nemojte ih potiskivati i bežati od njih..jer one su VI...✈️🚠

Lep dan želim svima 😀😀