JESAM LI PROGNALA PESNIKA U SEBI?

JESAM LI PROGNALA PESNIKA U SEBI?

Julski dan miriše na jesen a trebao bi da gori u vrelini svog kalendara kao ljubav kojoj smo sve poklonili. Trebao bi da pršti od sjaja sunčevog neba i da pokloni vernost letu kojem i pripada. A on – izgubio se negde van obzorja svog postojanja. Htela sam da napišem pesmu o njemu i sebi u njemu ali sam prognala pesnika što razmrskavao je lepotu praskozorja i veličao tuge na mostovima sastajanja. U svakom sastajanju – i pre njega video je raspuklu nadu (zbog odlaska) što curila je kao slatkasti sok zgnječenog nara.

A zaboravila sam da će iznad mene uvek biti nebo a podamnom  meke trave od snova što melanholiju usidre u pristanište sanjara. Proganjam pesnika iz svog sazvežđa, a on – uvek se vrati kada žudnje postanu moćne kao sitne pahulje snega što od ništavila prave breg. I ovaj dan naučio me je veličini svojih nemoći dok duši pokušavam da oduzmem treptaj! Koliko daleko od sebe mogu otići kad sam ja sve ono što se u mene uplelo? Koliko duboko moram utoniti u druge svetove da bih iz sebe izronila?

Julski dan što doživeo je trenutak izgubljenosti u kalendaru jeseni - je kao pesnik koji se tetura u svetu izvan dolazećih reči. I onda, on – pesnik - pokušava da izbegne uganuće koje mu zbog naviruće pesme dolazi iz zakopčanih žudnji. Plodovi samoće koji ga dele na ne deljivo odjednom sazrevaju velikom brzinom i račvaju ga u misli koje ne može da ustroji. Zato što se ustrojiti mogu samo koraci vojnika – ne i koraci zaspalog srca pesnika.

Shvatila sam...svet ne može nestati bez traga, tako ni pesnik u meni nije ogluveo i oslepeo dušom što letela je na krilima umornih ptica. Samo je zastao da sagleda daljinu iz koje je jednom došao. I zato ga ne mogu prognati iz polja koja mu pripadaju.

18.07.2018./sreda.