DECA NISU VAŠ IMETAK

DECA NISU VAŠ IMETAK

,,Deca su moja, imetak je moj

-        Tako razmišlja budala.

Ali ni sam nisi svoj,

A kamoli deca, kamoli imetak.’’

Buda:,,Put ispravnosti’’- 62

                Svi roditelji, na kraju i ja sama dok nisam spoznala granice do kojih smem ići, prave atavističke greške prema svojoj deci (detetu). Misleći da su dovoljno iskusni u vlastitom životu, prenebegavaju da svoju proživljenu mudrost proslede na potomstvo. Akcenat stavljam na vlastitom, jer upravo ta reč govori više od svih drugih. Znači, proživljeni život je bio njihov, dok nisu postali roditelji i njihov kada su to postali. Ali deca, iako su rođenja iz potrebe za potomstvom i iz velike partnerske ljubavi – nisu vaš imetak.

                Deca su ono što želi vlastitu produkciju. Potrebu da kreiraju lične stavove i lični život u skladu sa svojim snovima. I sa afinitetitima koji nisu uvek (ili gotovo nikada) sa vašim nedovršenim mladalačkim željama. Mislite kako ste vi ti koji najbolje poznjete svoju decu – što je naravno tačno. Ali, do koje mere iko ikoga poznaje? Često se čvrsto držimo nekih  uverenje iza kojih neosporno stojimo sigurni u nesalomivost arhitektonske građe istih. A onda – desi se neka situacija (već ćete je prepoznati) i vi se nađete u čudu jer se dogodilo da shvatite u deliću sekunde da zapravo ne poznajete sebe! Da. Iznenađeni ste vlastitom reakcijom, koju nekada i ugušite glumom da neko ne bi bio povređen. Zašto? Zato što niste ni sebi taj vlastiti imetak! Setite se neke takve situacije, život vas je i njima obogatio. Do tada ste govorili sebi ili drugima: ma ja najbolje poznajem sebe, i ja znam da to nikada ne bih...i itd. Ali, život vas iznenadi kao kakav pritajeni tigar iza grma i poskočite u strahu od neprijatnosti. Tako je i sa poznavanjem svoje dece.

,,Put ispravnosti’’☝💙

Dali ste telo, pružili ljubav, podarili deci krila – e onda im omogućite let. Ne držite ih za sebe kao vlasništvo imetka nekretnine. To je njihov let, a ne vaš. Vaše je da im pomognete načinom kojim ćete im predstaviti šta je moguće ili ne na nekom od puteva o kojima razmišljaju. Da ih upoznate sa trnjem ili zvezdama na putovanjima, ali ne i da im dajete utabane staze. One nisu njihove već vaše. Svi kolač vole da žvaću svojim zubima, da osete ukuse i mirise koji se žvakanjem razlažu nepcima pa i telom. Ako vi to učinite za njih – to će biti vaš ukus a ne njihov.I time ih činite vašim imetkom. Kolač je zapravo život. Imali ste i imate vremena za lični, ali i zajednički život sa svojom decom. To ne uključuje modifikaciju njihovih emocija koje su u određenim (ili gotovo svim) životnim dobima podložne trzajima koji će ih uznemiriti. 

Dovoljno su buntovni u svojim potragama za mestom pod suncem u ovom životu. Zato im nisu potrebni i ratovi sa vama roditeljima time što ćete staviti pečat na njih kao da pripadaju isključivo vama. Deca u vama žele potporu, sigurno sklonište od buke tog istog života. Setite se kako vam je ponekad u krilo - bežeći u strahu skočilo mače i pogled usmeravalo ka vama i ka strahu koje ga je dovelo u krilo. I ono nije vaš imetak I s toga vam upravo I veruje. E, takva su i deca. Žele da se sklupčaju u sigurnost i podršku vaše ljubavi, koja ne treba da strahuje zbog njihove neizvesnosti. Jer:

Vaša deca nisu vaša deca.

Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.

Halil Džubran