Fragment iz romana OBRT SUDBINE

  OBRT SUDBINE

U životu postoje oni koji se suočavaju sa strahovima i oni koji beže od njih. Moje suočavanje je bilo očigledno kao i nemoguć beg iz sobe po čijim su zidovima visile slike poput uvelog cveća. Na slikama su bila lica muškaraca i žena tupih pogleda skoro svih generacija i nisam znala koga treba da predstavljaju: saveznike ili one koji su ,,počišćeni’’? A soba obojena u jarko crvenu boju, sa dvojicom muškaraca, dva psa, jednom foteljom i jednom sijalicom – ličila je na sobu u kojoj se kleči i moli za milost na crnom podu. U vazduhu sam osećala eksploziju predvidivog trenutka u kome će se dogoditi nešto što će direktno izmeniti koncept mog života.

Dugačak je bio put za najjeftinije mesto i najveću porciju bola koju ću u životu dobiti. Ćutala sam kao kip od soli koji se plašio topljenja u ovoj vreloj situaciji jer bi tako nestala i jedva vidljiva bubica u mome uhu, kao jedini spasitelj iz ovog legla mog straha. Ne sećam se šta sam bila pitana i pre nego se otrgoh – onaj pas me je zgrabio za list leve noge i otkinuo parče mišića kao da je bilo sazdano od mekog sira. Vrisnula sam ali sam time izazvala samo grohotan smeh obojice i strahovično režanje pasa koji su čekali znak da kidišu na mene. Svi zvuci u prostoriji su odzvanjali kao šrafovi u metalnoj kutiji a srž atmosfere se zgušjavala i stezala me u bolu modulirajući i moj živčani sistem. Što je stvarnija postajala moja krtost – to je ekstravaganiji sadistički pristup mom telu bio. Polusvesnog stanja ležala sam na zemlji u istom onom fetus položaju od kojeg sam davno pobegla. Gde sam to pogrešila kad ne mogu da sastavim svoj život već se ponavljaju užegla nadimanja na svim meridijanima nepavde?

Oči mi se privikavaju na maglu kroz koju vidim približavanje lakovanih muških crvenih cipela čiji se vrhovi ubrzo zabijaju u mekoću mojih obraza. Rukama štitim lice ali ubrzo oni menjaju smer i završvaju u mom trbuhu. Gubim dah i poput ledenih čipki u mojoj svesti se cepaju putevi mog fizičkg života koji upravo postaje vreća mesa za bizarne potrebe ovih mučitelja. Telo mi je već pokoreno monstruoznom enegijom mesta, trenutka i nepravdom koji postaju apsolutni vladaoci svega što ja više nisam. Osećam kako se cepa koža mog lica koje pokušavam da sačuvam od udaraca dok se krv rasipa kao cvet ružičastog olenadra na vetru. Puca mi vilična kost i od bola nemam snage ni da vrisnem, dok par zuba poput meridijana bez osovine nestaju na crnom podu. Drame sveta za mene su sazdane u ovoj ličnoj i ja sam izgubila pojam o vremenu jer je u njemu sada sve bilo pokidano u paramparčad.

   

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

Inspirisalo me je lepo vreme da napišem tekst o lepoti odilka koje predstavljaju svakoga od vas/Vas. Pada sneg – onaj koji nagoveštava istrajnost u svojoj nameri da poploča svaki milimetar slobodnih i zauzetih površina. Za mene je lepo vreme kada se sve srebri od kristala snega ali za nekog drugog to je gutanje svega što je vidljivo. Znači, svako ima svoju predstavu o lepoti i zato ne treba razlagati vodu na sastojke – kada su oni već poznati.

Takođe, poznato je da rad na mislima nije težak posao jer ih sami proizvodimo u svakom svesnom i nesvesnom deliću sekunde, dok rad na emocijama iziskuje teškoće - pošto su one često nađubrene(nahranjene) genetskim smetlištem. Oh, vaše/Vaše postojanje zahteva toliko puno napora kako bi se donele odluke u životu: od onih trivijalnh – kakvu ću kafu danas popiti do onih: na kojim poslovima ću raditi? Svakoga dana se nađete u ,,off’’ ili ,,on’’ sisemu odluka i zavisno od odlika koje vas/Vas predstavljaju – toliko puta ćete biti neko ko ide napred ka svemu što mu život nudi ili se odlučujete da nakon dugo vremena (misleći da ono nije za vas/Vas radilo) odustanete i potonete u smrt.  Šta ćete odabrati opet zavisi i od toga koliko često menjate i ugovore sa dušom koja istovremeno postaje i umna snaga i dovitljivost. ,,Duša je vrsta vatre i topline’’ – Demokrit, ali vatra i sneg uovoj priči ne mogu koračati jedno uz drugo, kao što često i u životu biva da vas/Vas zadesi ambivalencija ili ambitendencija?

Da, život je težak, ali vi/Vi ste i dalje živi i prava snaga odlike karaktera nalazi se u tome da kada vam/Vam se najviše plače - umesto da se žalite na toliko toga – odlučujete se za osmeh i cenite ono život daje – čak i kada uzima! BÎće se budi kroz procese bola i patnje jer na taj način zarastaju unutrašnje rane, a ožiljci su tetovaže vaših/Vaših pobeda. No, vratimo se vremenu: ne postoji lepo ili ružno vreme, pravilne ili nepravilne odluke – jer sve što nam se u žvotu dogodi je pomoć da mi postanemo ono što jesmo (ako već dugo radimo na tome a nikako da se završi ispunjenje želja). Lepo vreme je ono u vama/Vama a lepotu donosi svako godišnje doba kao što i čovek u sadržaju svoje duše ima ličnu lepotu (odliku). Do otkrivanja lične lepote dolazi se nakon puno traganja i istraživanja - malo dublje ispod poršine svega što se vidi ili ne vidi. (,,Sve ono što ima odlike života, deluje u skladu sa svojom dušom’’ – Aristotel).

Vremenske (ne)prilike ne treba da vas/Vas sprečavaju za ono što želite da ostvarite, da budete, da dosegnete i dostignete – jer pravo vreme je uvek sada! Kada znate šta želite, kuda želite, koliko od sebe – ne bih da kažem očekujete već kojim putem želite da krenete i ostvarite sebe – onda ne tražite izgovore zbog vremenskih neprilika; zbog životnih nemogućnosti - jer zrelost čoveka se sastoiji u njegovoj odlučnosti - i kada više ne traži izgovore, prigovore pa čak i pregovore sa samim sobom. Kada napravite plan i imate ideju za realizaciju istog – nemojte odustajati zato što je napolju ili previše toplo ili previše hladno ili ima previše buke oko vas/Vas zbog nerazumevanja onoga što vi/Vi jeste. Ako nemate sa kim da podelite svoju ushićenost – podelite je sa najitimnijim delom sebe: sa svojom dušom i zapišite sve kao da već živite ono što vi/Vi jeste. Zapisana reč ima snažnu moć povezivanja sa Univerzumom u kom se i sami nalazite – jer je i on u vama/Vama. I ne dozvolite da vas/Vas tuđa gorčina promeni!

Lidija Malović - 26.01.2019.g.

ODLOMAK IZ ROMANA KOJI PIŠEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti 

veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi

 tako potreban kao sebi.

Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslovenski pripovjedač i dramatičar

Zatvor je težak punkt izlaska.

Kroz zamagljeno sećanje načinjeno od par meseci u dubokoj zanesenosti i pospanosti u kojoj je moja moždana delatnost zajedno sa osećajnostima i voljnim pokretima potpuno iščezla, pojavila mi se neobična slika: nisam mogla da odgovaram na spoljne nadražaje i više puta nestajala sam u predele gde nije bilo boli. I ničega se tada nisam plašila niti strepela ni očekivala, kao da me je neka nevidljiva i brižna ruka sve vreme čuvala. U jednom trenutku sam se izdigla iz svog tela a istovremeno sam bila to isto telo koje je nepodržano svesnošću iz mene izbacilo svetlost. Mogla sam da vidim svoje fizičko telo pod sobom iz perspektive ,,novog’’ načinjenog od ove svetlosti, sa ekstremitetima i svime što čini fizionomiju tela. Moja duša i duh su izašli iz njega dok je ležalo u krevetu mrtvo ili polu mrtvo, priključeno na disajne aparate omogućavajući mom krvotoku da funkcioniše. I ja sam videla odozgo svoje prostrto telo na beloj posteljini sa rukama lepo položenim uz telo, imala misli koje nisu dopirale do onih koji su se uvek vrzmali oko mene, dok sam se ja osećala tako dobro. Bez boli, jada, problema, bez mučnih zločina i nesreća – prišli su mi ljudi koji su mi poželeli dobrodošlicu sa licima obasjanim unutrašnjom svetlošću dok se iza njih videla jasna ali ne i zaslepljujuća svetlost.

Jedna se svetlost izdvojila iz grupe i koracima što ne ostavljaju trag mi je prišla i govorila nešto neverbalnim i bezglasnim jezikom a koji sam razumela. Pitala me je:,,Želiš li da se vratiš?’’ kao da sam ja imala izbor i pravo na njega. ,,Uvek možeš početi iz početka ili nastaviti tamo gde si stala ako odlučiš da se vratiš. Možeš da shvatiš smisao tvog starog života i da sastaviš komadiće i parčiće u koji si ga do sada izborima napravila’’ – govorio je taj unutrašnji svetlosni glas obraćajući se meni. Čekala sam sa odgovorom kao kada čekaš u redu da kupiš kartu za prevoz za određenu destinaciju i prepustila se smiraju od kog mi se nije odlazilo. Jer gde god da sam gledala svetlo se širilo u slojevitu svetlost večnosti i kretala se u svim smerovima i pravcima bez ograničenja. U njoj je bilo ljubavi i sentimentalne privrženosti koja me pre nikada nije dotakla. U zemaljskom životu uvek lupamo na neka vrata da bi nam se otvorila a ovde nije bilo ni prostora ni vremena koji bi bilo šta ograničavali. Osećala sam se kao u svom domu gde je duša ono što je oduvek htela da bude pre nego je ušla telo, doživljavajući ga kao teški prtljag one dole stvarnosti.

 Formu najveće ljubavi doživela sam u pauzi između života i smrti i želela sam da se zaustavim u vremenu koje reflektuje samo ljubav. Zato mi se nije svideo povratak u moje telo hladno, vlažno i uplašeno, duhovno poljuljano i nemoćno da savlada bol. Intezizitet živosti svega što sam tu videla nisam nikada doživela na zemlji u svoj lepoti jer je u svemu bilo samo svetla. Novi bljesak kao sa starih foto aparata odapeo se u mene i umnim glasom rekao da ću biti u službi drugim ljudima i da je svrha mog izleta u ovu realnost upravo to. Bile su to krajnje granice gde je moje duhovno biće bilo na novom početku. Odlučila sam da se vratim i iskorenjujem pasivu iz ljdskih života – često slepih za sutrašnji dan. To je bio trenutak kada sam otvorila oči – verujući u mudrost i veru od doživljenog iskustva našašavši se u jezgru jedinog uverenja vrednog čuvanja. Naučila sam da su život i smrt dva lica jedne iste energije i da smo mi samo igra te energije i da je sve ostalo privid stvari koje nam se dešavaju u fizičkom telu. Da, ovaj život ovde i sada je privremeno ljudsko iskustvo.

L.M.

Odlomak

Odlomak iz romana koji pišem

ŽIVOT PRIČA JA ZAPISUJEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi tako potreban kao sebi.

(Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslavenski pripovjedač i dramatičar)

,,Zatvor je težak punkt izlaska''.

Oči su mi bile slepljene i nekako sviknute na mrak, i u trenutku kada začuh tup udarac htedoh da ih naglim pokretom kapaka otvorim. Al, zaboleo je taj pokušaj ono što daje mogućnost vizuelnog ugođaja. Osećala sam se kao zadremala riba koju su talasi nosili u nepozante dubine. I neka svetost što je stizala van oklopa od mog tela bockala me je dodirom kao kada mače koje prede nežno zabada svoje nokte. Nakon više pokušaja pružanja otpora toj nemogćnosti uspela sam da otvorim najpre jedno pa drugo oko. U ovoj borbi mi je dodeljeno opasno mesto: poduhvat kojim ću se proslaviti u vlastitoj borbi tela da shvati šta se događa mimo njegove želje.

Poput nepovezanog govora ošamućenog govornika pristizala je moja svest u stvarnost trenutka buđenja - raširenog po sobi, koja je blještala belinom pa nisam znala da li je to svetlost sa zidova ili nebeska.  Istina je bila da je svetlost svakako nebeska: i ona sa zidova, iz sjaja kandila i ona koja je stizala iz pejsaža pastirkog prizora načinjenih od vatastih oblaka. Namudrivali su okno i staklo prozora kako bi ušli i dotakli mi lice bez povređivanja. Pre nego što pokušah da pomerim telo shvatih da se belina nalazi na mom licu i da je ono obmotano zavojima poput osetljivih dragulja najfinjiom tkaninom. Ispred mene je stajala žena odevena u crno sa belom maramom na glavi uvezanoj na potljku glave. Moja negovateljica svih nedelja i meseci,  dok sam stvarala svojom podsvešću nova poglavlja života, brinula je o ovom - kom ću se vratiti jednom. Da, bila sam u komi dugo, hranili su me lekari i sestre infuzijama, povlačili telo dodirima kao pozorišne lutke konopcima i oživljavali onu što će jednom postati svetlost za tegobe drugih ljudi. U međuvremenu je trebalo izaći iz vlastite, prateći frekvencije medicine za koju verovah da mi nikada neće biti potrebna.

Bolela me je leva polovina glave i uho u kom se izgubila ona sprava sa svrhom hvatanja plena i mog spasenja. Obavila sam sve što je trebalo i sada je preostalo samo da se  nebo izlije i pročisti i opere namrgođen svet, gadan, odbačen - a u svojoj želji da izabere takav put bez ojađenog stida. Nisam sigurna da će ta tamna polovina meseca ikada imati želju da se odrekne počasti koju donosi obeznanjenost ružnoćom.

Dotakla sam rukom lice kao hrapavu koru drveta - zbog zavoja koji su na njemu našli mirnu luku posle mog brodoloma. Brada mi je bila pritegnuta kao značajni šraf na važnoj građevini i tim više sam osećala bol kao blistavu ulogu u nekoj važnoj predstavi. Shvatila sam da se nalazim u zatvoru bola tela nakon preživelog brodoloma, na ovom splavu spasenja koje predstavlja žena što kruži oko mene kao svetiljka i topla soba gde treba da zalečim fizičke rane. Onda su tu i one na duši čije ožiljke niko pretpostavljam neće videti ako ja to ne dozvolim. Moram nastaviti da živim! – to je bila prva jasna misao koja je moju probuđenu svest nastanila. Nisam se ovde našla da bih sada odustala a odustajanje nije nikada bila odlika mog karaktera. Ispunjenje uvek prethodi traženju i potpuno sam probuđena za ono dobro što će mi pripasti.

Čula sam iza prozorskog stakla žubor vode pomešan sa nekim udaljenim veselim glasovima i pokušah da se nasmejem iznutra jer me je sve to podsetilo na izliv božanske moći o kom mi je pričala moja baka Vera. I ove sunčeve zrake videh kao tu moć kroz zapamćene reči da Bog nikada ne ostavlja hrabre - jer je vera suština stvari kojima se nadamo. Želela sam da iza mene ne ostane samo spomenik jednog groba već ono za šta sam i stvorena u ovom obliku i sa dušom buntovnom da menja sve što kvari svet. Ne može da nestane ono što mi je dato: ovaj život, moja deca i borba za koju sam rođenjem unapred određena! Sve što je dobro dolazi iz svetlosti, a ono loše me je dovelo do stanja u kome se sada nalazim.

Samo da nestane ova bol koja me još uvek drži kao vezanu vreću krompira za jedno mesto. Da, život je vetar koji sve vreme pokušava da me obori, ali ja sam tako jaka da mi ni on ne može ništa, bez obzira na kosmičku neizbežnost.

L.M.

LISTA REČI I OBEĆANJA

Lista reči i obećanja

Šta sam sve do sada u svom životu videla?! Kakvim situacijama svedočila! Kakve narcističke i psihopatske duše susretala (ako se to ,,dušama’’ može nazvati)?! Empate nailaze na psihopate verne svojoj agilnoj nalivenost zlom kao nemački vojnici  Fireru!

Ooo, kako sam se rukovala sa ,,obećavajućim emocijama’’ koje su se pretvarale u bolesti zavisnosti za uništenjem poletne energije druge osobe. I kako tome svemu čovek dozvoli samoponavljajuće obmane da će biti bolje, drugačije i razumnije. Ali predvidivo kategorični i kategorično predvidivi – psihotični ne priznaju da su tehničari manipulacije. Oni svoj adrenalinski zanos pohlepe i izmišljenu patnju dozvoljavaju sebi kao mentalnu ,,raznodu’’. Nisu svesni da  na taj način otkrivaju svoju emocionalnu nepismenost.

Ah, izgrađeni na nesigurnom tlu razmašu se svojom grandioznom sebičnošću a pri tom nagoveštavaju ostatku sveta kako su oni zapravo izmanipulisani. Ma ne treba njima ljubav, već energija empate kojom će se hraniti kao onostrani entiteti omiljenom tečnošću! Kada vi ne reaguete na način koji od vas očekuje emocionalno nepismena osoba  – onda ona ispali rafal etiketa kojom vas bez pokrića povređuje. U takvim situacjama napravite grešku – jer činite sve samo da nađete prividni mir!

Lista obećanja se gomila i vas često izda mozak jer vaše fzičko i emocionalno telo više ne mogu da izdrže. A oni – SS vojnici vašeg života nastavljaju sa ,,Šidlerovom listom’’ ali - pogubljenja.

A kada odlučite da je ,,danas taj dan’’ da se počisti šteta u vama od vas samih i svih tih ,,onostranih’’ – krećete sa negom tela i uma i energetski počinjete napredovati. Nije se to desilo kao ishitrena odluka preko noći, verjte mi. Šta je prethodilo tome? Pa krhotine života koji ste stvorili...zahvaljujući ,,listi obećanja’’! Šta će drugi msliti o vašoj odluci da se menjate i shvatite lične potrebe koje čine vas kakvim ste došli na svet? Briga vas za to! Da li vam ti drugi plaćaju račune? Ne?! Zašto bi ste im onda ,,polagali’’ svoje???

L.M.

         

LJUBAV JE KAO OGLEDALO💑2

        Na početku  - svi smo mi ograničenog znanja i iskustva predmeta koji se zove : Život – odnosno Ljubav. Oko života i za život se vode pompezni govori, radi se na svim mogućim nivoima. Ali, pomenete li ljubav – podigne se koja obrva akademskih stavova kao da ste rekli: ,,Hodam jer se držim za vazduh’’.

A ljubav je zapravo put i vazduh, ali se ne shvata kao fenomen. Ona je smešna onima koji od života prave samo univerzitetske planove, što bi značilo: ljubav je neozbiljna tema! Ah, ne! Ljubav je najpouzdaniji most od prvog do poslednjeg koraka života! Ne treba je anatemisati. Za dokaz njenog postojanja nisu potrebne laboratorije prepune epruveta sa određenim tačkama ključanja nekih sastojaka.

 Jer ljubav se nalazi u nama jednako stvarna kao vazduh u plućima. I ljubav nije izverzirani govornik koji ponavlja istu priču, jer ona je kao ogledalo: gledajući u oči druge osobe – vi vidite svoj odraz.

L.M.💏

KALEIDOSKOP ZAPITANOSTI

Olomak iz moje knjige o duhovnom razvoju

 KALEIDOSKOP ZAPITANOSTI

DA LI JE TO MOJ PUT?

Kada ste krenuli na to putovanja čak i sa drhtavim koracima, koji kao da hodaju po klizavoj gredi – vi ćete se ponekad ili često pitati da li je to put kojim ste želeli da idete, da li je pravi ili najčešće: da li je to vaš put? Šta bi ste odgovorili da vam neko drugi postavi ta pitanja? Da li bi vam bilo nelagodno i da li bi ste se osećali gore nego dok sa svojim umom razgovarate u tišini? Šta je to što bi dalo drugačiji odgovor? Želite da ostavite dobar utisak na onoga ko vam postavlja pitanja i ne želite da taj neko vidi koliko ste vi izgubljeni u vlastitom životu? Ili ćete mu odgovoriti da vi niste izgubljeni i da ste na pravom putu, bez obzira što svaka ulica na putovanju uma ima svoj granični kamen?

Taj kamen se nalazi tamo dokle vaša hrabrost putovanja doseže. On ste vi, opet zbog strahova koji nadmašuju vašu potrebu da im se oduprete. I dalje ste u istim okvirima/okovima koji su vam dati u nasleđe i u zoni nestvarnog komfora. Nekada jeste potrebno da se izolujete od uticaja energije drugih ljudi i da putujete sami jer vam to daje prostor za razmišljanje i kidanje pomenutuh okova, a nekada treba da ujedinite ono što vas spaja sa drugima. Da isplovite iz sigurne luke i otisnete se u snove koji će poravnati vaše nesklade jer na taj način se nećete zadržati samo na jednoj stranici knjige ličnog života. Tada ćete moći da uvidite da je trava uvek zelene boje a da je samo nijansirana mrkom ili žutom, zavisno od doba godine i da cveće isto miriše u vašoj i u bašti vašeg suseda. Sve ono što jeste i/li niste – ste zapravo vi. Tama je u vama kao što je i svetlost u vama – samo je potrebno da sebi to priznate. Menjajući stranu ulice, fizički smeštaj ili putovanje na kraj sveta – neće odneti ono što je duboko u vama i što vi jeste. Vi ste uvek nijansa nijanse onoga što vi jeste. Vas od sebe ne mogu sakriti ni sunce ni kiša ni sneg niti ljudi koji u nekim segmentima vašeg života pronađu luku u vama i u kojoj će se zadržati jedno izvesno vreme. Ako se trudite da mimoiđete ono što vam ide u susret, a ne dopada vam se – to će vas stići na nekoj drugoj stazi – zato što to vi jeste i zbog toga nije moguće pobeći.

Ako zagrebete malo dublje ispod površine koja se vidi na vama - shvatićete da i u vama, kao i u zemlji postoji neprocenjiv izvor minerala svoje vrste a koje se plašite da vidite iz  nepoznatih razloga. Zaboravljate da ono što nije viđeno i što nije rečeno ima veću moć od svega što jeste!

Potrebno je da shvatite da gde god da se odselite – vi ste i dalje u sebi i da vas niko ne može zameniti. Događa se i događaće se da ne ide sve kako poželite, da ćete često nestajati u prazninama jer nije sve kako ste zamislili. Ali život nije zamisao – zato se i zove životom, a s obzirom da ga vi predstavljate potrebno je da budete to jedno sa njim. U vama je beskonačnost neistraženih dubina i visina i samo od volje vaše odluke zavisi da li ćete nešto menjati. Iako postoji i ono što je sadržano u izreci da ,,ako su dedovi jeli kiselo grožđe unucima trnu zubi’’ i da karmička prenosivost vaše duše ima posledice u trenutnom životu – postoji i ono što možete menjati. A to su jednostavne stvari za koje obično nalazite izgovore, kao što su: početak pravilnog režima ishrane, ostavljanje cigareta, pešačenja u svrhu rekreacije i potrebe i tela i duha i itd.

Greška svih vas (a bile su i moje mnogobrojne) što mislite da je neko drugi kriv za vaše neuspehe i blagosiljate opet neke druge za vaše uspehe. Zaboravljate da to što vi jeste ili vi niste – zapravo sve to jeste samo i jedino vi. Vi ste onaj ko ulaže napor da angažuje svoju energiju a Učitelj/učitelj je tu da samo pokaže put. Ako mislite da je neko umesto vas bio inteligentni dizajner vašeg života – onda ste se prevarili. Pri tom mislim da zahvalnost ne dugujemo drugima već sebi - jer smo dopustili da osetimo i radost primanja darova a ne uvek samo darivanja.

Nekada preterujete kada sebe spuštate u nizine kojima ne pripadate upravo zbog pitanja: da li je to moj put, a koje je nastalo kao produkt omalovažavanja i uniženja u vremenu kada ste bili dete. Upoređivali su vas sa drugima zbog stvari u kojima vi sebe niste videli niti doživeli i zbog toga su vaši strahovi sve više oživljavali kao jaja u inkubatoru.

Potrudite se da drugima objasnite kroz svoje postupke da oni samo imaju iluziju kontrole nad vama, zasvetlite kao sunčan dan jer vi jeste ta svetlost ako je sebi dozvolite. U vama ima dobrote i lepote i snage da iskoračite iz šablonskih teskoba koje postaju da bivaju vaše prirodno stanje. Ne pristajte više da budete manje od onoga što vi jeste i kada vam se ukažu neki novi putevi – na njih krenite ne da bi ste se sakrili od sebe već da otkrijete šta vi jeste.  Vi ste jedna celina, jedno veliko to što je u vama i što se zove ja jesam.

Vreme leči sve – kažu. A šta vi radite u međuvremenu? U tom međuprostoru od straha do uspeha – krenite onim koracima u koje verujete, koncentrišite se na male stvari jer zbog njih nastaju  velike promene. Ni vreme ni razdaljina - od straha do uspeha - nisu uvek onakvim kakvim vam se čine – ali korenski uzroci ponašanja se nalaze u vama jer vi sve to jeste. Svi ste vi deo velikog, pokretnog ali i promenljivog plana i na kom god putu da ste – to ste vi i to je upravo vaš put!

LIDIJA MALOVIĆ