A L B A T R O S

 

                     ALBATROS

                               ,,Naš duh, to je brod što Ikariju traži.

  Glas se s mora javlja: ,,Ostrvo se vidi!

  Divlji krik se ozva čoveka na straži:

,,Ljubav,...Slava...Sreća...!''Vraga! Samo hridi!

                           (Bodler ,,Putovanje'')

             Duh čovekov je uvek na straži. I kada veruje i kada su suprostavljena osećanja. U nemoćima da pobedi sumnje i moćima da izgubi strah...

          Da govorim o nostalgičnom snu u meni samom koji je u neprekidnoj borbi s piratima duše? Onima – sa snagom volje da je modifikuju kako bih postao ,,jedan u nizu''? Ne, to nisu moje nizine. Želim nešto drugačije kako bih sačuvao svoje originalne boje. Te boje se ne graniče sa materijalnim konfiskacijama duša. Isti sam, samo se promenio moj spoljašnji lik. Isti, sa snažnijim krilima volje za nove visine i nova porinuća.

         Da li je lako biti letač sa svojim, a ne tuđim krilima u vremenu koje je izgubilo merila vrednosti? Ne. Osećam ponekad kao da su moje nade jadne i da se u meni peni gnev praznine i bola...kao kad gine jesen. Uništitelji verovanja u čoveku posade previše tmine. Iako mlad – život mi nekada izgleda kao uzaludni pokušaj da se izbegne ono što se ne može izbeći. Ali, borim se s otpacima okolnosti i vremenom u kojem sam zatečen. Ne tragam za zlom u drugim ljudima kako bih naslikao pozadinu stvarnosti. Koristim boje svojih svežih nadahnuća – kao poluotvorena vrata u čudesan svet koji sam za sebe stvorio. Duboki, tajni svet, iako se danas govori jezikom koji je zaboravio manire. Nove tehnologije i sistemi ne-vrednovanja, neće moj život ukoričiti u plesnjive korice.

          Na cilj se stigne čim se krene. I uvek ću uspeti ako znam šta radim i imam ,,svoju'' veštinu. Jer, stvar je u tome da se oslobodiš osećanja da si sputan svojim telom. Biti jedinstven – nije nadmoć, već putovanje koje počinje i završava tobom. Ikar ili Alabatros – duh čovekov, uvek stremi visinama. Samo je određene prilike menjaju.

Lidija Malović

NE VOLIM JANUAR

Ne volim januar

Kad za sobom ne ostavlja bele zimske tragove.

Ni drumove s previše rana

Ukočenih od ljudskih sudbina.

Ne volim sračunate osmehe

Upućene onima koji na dnu srca

Imaju još jedino nadu –

Da ipak postoje bezgrešja.

Ne volim ljubavi

što u saglasju sa obmanama

Uzimaju naivan komad neba.

Ni ljubavnike

Koji ni u svoju tajnu nisu sigurni.

Ne volim blizine

Maskirane u jednobrazje.

Ni daljine

Lažnih nepozvanih granica srca.

Ne volim znakove kraj puta

-         A pogrešnog usmerenja.

Ni tamne kolutove od čekanja

Oko očiju, svetlećih žarulja.

Ne volim tuge

Oblikovane u osmehe pajaca

Jer srce se prevariti ne može.

(Zato je tako daleko od mozga).

Ne volim što više ne volim

Sve lakoće traganja

(sad nestale u divno ispredenoj mreži

Čvornovatih izdaja).

Ne volim ni ulepšavanja nečijih života

Radi spoznaje nedostajućeg u vlastitom.

Ne volim što neke stvari

Postaju jasnije kada se udaljiš

(jer već se dovoljno daljina nagomilalo)!

Ni to što druge stvari i oblici

Potamne od blizine

(kao kada se dan i noć preliju preko istog korita).

Ne volim što više ne volim

Bdenja nad mesečevom žudnjom

Ljubavi bez stradanja.

Ne volim ni izdaju sunca ovozemaljskog života

-         Jer čuvala sam ga od oluja u kanjonu sigurnog obzorja.

Ne volim što ne volim odustajanja

Sa snom ratnika u svojim venama.

Ne volim što nastavljam da živim

S onim zbog čega sam umrla.

A kažu

Da je ljubav odgovor na sve...

Za sve...

 (četvrtak 10.januar 2018.te)

    

НИКАДА НЕ СУДИТЕ

                                         

НИКАДА НЕ СУДИТЕ

             Дешава се да корачамо обалом која стрмином води свако наше надахнуће. Чкиљимо кроз прсте у сунце које нам сенчи зенице – другим бојама од оних које желимо. Развезујемо покидане чворове свих наших заблуда, пркосећи стрминама и акварелним бојама. Неки би рекли: Сизифово угануће. Или, поистовећивање са домаћицом која троши месеце и године, комбинујући зачине, како би постигла савршенство.

*****************

         Познајем особу која се увек налазила на застрашујућим мостовима чежње у потрази за љубављу. Неуравнотежена узнемиреност китила јој је дане, као стакласто иње голо дрвеће. Ходала је странпутицама разума желећи да досегне емпиријску кртост. Саплитала се о гране подругљивих осмеха као о ,,обавезне законе честитости'' оних чији су дани личили на једносмерну улицу. То је особа с манирима заборављеног времена, која се налази на пиједесталу усамљености, због корачаја који не сличе другим људима. У њеном свету се не сударају модификоване осредњости. Недореченост је врлина којом омамљује присутност своје околине. Не говори пуно – кажу: лукава је. Не маше сломљеним крилима: охола је. Уме да исприча бајку о капи кише која је урамљена у заборав страдања – тада: луда је.

         Једном, прошла је нага по киши, кроз олују – због љубави. Нескривени очај крио се тада у очима посматрача. Друга страна љубави пригрлила ју је бескрајном нежношћу. Каменоване су те две пронађене душе, речима и муњама из погледа. А они, не видећи никога, нестали су из обзорја мимоилажења разума.

***

          Кад је прошло извесно време, особа чије постојање испуњава ове редове, питала ме је: зар су облаци који носе моју различитост плински отрови па ме ограђују од времена у ком је остатак света убеђен да ће живети вечно? Тешко је одвојити талог од вина, зар не? Лакше би било када би се знало како безбедно одвојити вино, од оног што му помућује бистрину. Да ли ико зна истину о свом рођењу, постојању и својој довршеној несавршености? Робови смо својих тежњи и чежњи, а да не знамо ни ко су ни шта су ни откуд су пристигле. Много је лакше бацати жар у очи онима чији погледи нису слепи за срца других душа, јер  се суштина не може очима сагледати. Безуспешно машу рукама, као да ће на тај начин ухватити оно што ни видели ни осетили нису. Као што Индијаци ослушкују земљу и оно што ће на њој оживети, тако ни човек не треба језиком да погани оно што не разуме, правећи већу штету од свих река, већ да погледа у дубину својих испразних душа и пронађе истину које се не сећа: да и ваздушно и морско дно имају своје пејсаже. Можда ће у неком од њих пронаћи своје срце.

         Присећање на овај, више монолог него дијалог, уверило ме је да је трагична душа заробљена у лепом телу особе коју познајем, упркос увек присутној безбрижној слободи. Црна рупа постоји између моћи и немоћи и стреми у два различита смера. Зато сам схватио да је неопходно урадити оно што мораш. Запамтио сам доследно: не говори о мени ни лепо ни ружно док три месечеве мене не ходаш у мојим мокасинама…тек тада ми, можда, можеш рећи ко сам.

            Када је прошло време, схватио сам сумњичавост и тријумфалне осредњости. Када сам додирнуо бајку о капи која ми је била чудна, јер нисам знао да капи воде имају различите углове преламања на светлости – објаснио сам себи, без речи, шта је то дуга. И како овладати временом које све памти. И да се лична историја не гради тако што ће се у затворена уста стављати речи по нахођењу других, безличних ткача.

***

              Да ли постоји опроштај? Најпре га треба пронаћи у себи. Потом у стрмини која од сунца одваја наша надахнућа…

         

                                 

  

ЖЕЛИМ ТИ

ЖЕЛИМ ТИ💘💘💘🌟🌞

Желим ти

            Пробуђено јутро

                        У праскозорју надахнућа.

            Зорњачу блискости

                        Твојих даљина и дубина и висина.

Желим ти

            Да подсмешљиви смешак

                        У тишини заборава нестане.

            Полет у будућим трагањима

                        Неомеђеним громовима страха.

Желим ти

            Да јава буде добротом оденута

                        У дохвату неба и анђела.

            Да љубав – загрли ти

                        Уточиште свих твојих снова.

Желим ти

            Да туђа старост

                        Не умори твоју младост.

            Да варке не кристалишу боје

                        Којима душу урамљујеш у топлину.

Желим ти

            Да у освиту свих дрхтаја

                        Постанеш нечија жеља!

NISAM TI JA

NISAM  TI  JA

Nisam ti ja za brodogradilišta zaborava. Kako bih mogla da se ne sećam osmeha u oku, kad me je okrzuo titraj nečijeg postojanja.

       Nisam ti ja više ni za titraje koji ništa ne obećavaju. Kako, kad poredim ih sa akrobacijom tvojih pokušaja da budem deo tvog opstajanja?

       Nisam ti ja sada ni za opstajanja čije je vezivno tkivo uzaludno traganje. Kako bih to da oživim – kad u meni još posve su živi naši dodiri bez tela?

       Nisam ti ja više za tela s epileptičnim trzajima bez svitanja. Kako – kada su svi trzaji popucali kao violinine žice?

       Nisam ti ja ni za svitanja koja ne nude u dvoje buđenja – već poliraju sećanja za neka nova uganuća. Kako bih ja dalje – kad ispolirao si mi osmeh kad god pozovem u misli tvoje oči dečaka?

       Nisam ti ja više ni za dečake mojih godina koji glume Petra Pana...bez magija. Kako, kad san se usni samo jednom a sve ostalo je sećanje na njega?

       Nisam ti ja ni za odmotavanja dugih priča o onome što kratko traje. Kako – kada si bio priča koja se ne glumi na sanjalačkim daskama sećanja, opstajanja i titraja brodogradilišta – koje upija zvuk i jek naših dodira bez tela.

       Ti si moja vredna prošlost u budućnosti, koja je sliku duše stavila u okvir ovih zapisanh ćutnji.

       Ne,zato ti nisam ja za brodogradilišta zaborava – moj Admirale!

         Nedelja/9.12.2018.

MASKA IRONIJE

Novembarski dan 2018.- grada Beograda

Bila bih srećna kada bih sa vama mogla u svakom trenutku da podelim misao koja naseli moj um kao što to pčele rade u košnicama svog života. Reći ću vam samo: nemojte dozvoliti da maska ironije odvuče vašu empatiju prema sebi i prema ljudskosti čovečanstva i prema vašim potrebama i svemu onome što vi jeste. Nemojte dozvoliti da ismevaju vaše ciljeve, vaše želje i snove, jer svi veliki snovi treba da se ostvare ako ne stavite zid ili ogradu između vas i vaših mogućnosti. Budite svoji u svakom trenutku svoga života, i onda kada su vam dani tužni i kada su vam teški, jer zapravo svi smo mi ljudska bića koja imaju pravo na tugu, na sreću, na slobodu, na san na razočaranja, ali – nemojte da to bude okidač za vaš prekinuti entuzijazam ka ostvarenju vaših snova. Sledite ih, nemojte ih potiskivati i ne dozvolite da beže od vas zbog ljudi koji govore da vi to ne možete, da je to što vi želite smešno. Verujte,  mnogi srećni i zadovoljni ljudi su oni koji su pronašli svoj vlastiti put i koji su od svog hobija uspeli da izgrade sreću svog bitisanja i svoje duše.

Na kraju – verujte u sebe, verujte sebi, oslonite se na prijatelje, jer – prijatelja uvek ima. I onda kada mislite da ne mogu da vam pomognu - na bilo koji način prijatelji to učine. Nekada je to produktivna kritika sa smislom i zato se nemojte tada ljutiti na njih, jer pravi prijatelj neće tešiti vašu bol već će vam reći ono što je najbolje za vaše dobro čak i onda kada vi sumnjate sami u sebe.

Shvatite – ,,ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina, svaki čovek je obuhvaćen čovečanstvom’’ – tako, budite i vi obuhvaćeni svojim snovima, prijateljima, verujte u sebe, verujte u njih, i verujte u dane koji osvanu olujama i kišama, jer oni čiste i vas i prirodu od svega što je loše.

Osunčajte u duši sebi svaki dan. Neka se snovi ostvare i neka vam nadanja tragaju u svojim snovima i budite ono što vi jeste.

U ZIMSKI DAN

U ZIMSKI DAN⛄⛄⛄

U ZIMSKI DAN

U zimski dan

Što strepnju seje

Sa dušom u okovima

-         Snenom od žudnje,

Čas susreta došao je naš!

S kricima osmeha

I tugom bola

Šetnja sred cveća pahulja,

Zanesena maštom

      Upregnutih snova,

Korake nam odvlačila

Od stvarnosti te.

Govorila sam neemo:

,,Spi u srcu mome

Zajedno s bajkama Rusije

I šumom Striborovom...

Spi u ovom danu

I zaboravi na svet

Vetrenjača bludnih

Što se nevidljive roje

-         Dok tvoju draž upijam

U grimiz htenja’’.

A ti –

Zanesen setnim snom,

Snatrio si skitnicu duha nekog,

Što će procvati tišinom

-         Željnom bekstva od sparina

I topiti led nad sanjivom vatrom

-         Možda

Baš ovog dana...

Volim, iskreno i nežno

Ovaj zimski dan

Što slutnju seje –

Između razbuktalog plama

Trenutka novog

I smiraja mašte moje.

I volim plovidbu

Po moru tom

(možda beznadežnom)

Zbog vala strepnje

Što doneo je susret

U beskraju ovom...

23.11.1999.g