САМО САМ ЉУБАВ ТРАЖИЛА

      Само сам љубав тражила 

(одломак из приче)

ПРЕКИНУТА ЛУТАЊА

(Прича трећа)

            Тражила сам љубав. У сагласју, али сагласју тела зато што сам са душом давно раскрстила. Не желим никаква раскршћа. Она су лутања, невештост и незнање. Састајалишта вештица и демона. Моја лутања су престала и ја сам знала шта желим. Састајања у сваком дану и свакој ноћи. Састајање је стање будности. Растајање – опијености и поспаности. Слике без подударности. Живот је светлео свуда око мене и ја нисам хтела да га преспавам.

            Земља у којој сам додирнула светлост по рођењу је сурова и хладна, земља са својим историјским прогонима. Као да је из себе прогнала и љубав. Свуда су били само дрхтаји и стрепња. Још у утроби мајке сам осетила немир и неспокојство. И није то било случајно. Никад је нисам упознала. Пупчана врпце је била пресечена и пре мог рођења тако да нисам била средиште њеног света – ни њене прошлости ни њене будућности. Ипак, ткала је моју судбину. Али са непремостиве даљине и несавладиве дубине. Не онако као  паук који из сопствене твари брижно испреда своју нит. Брижност се изгубила негде у њеном крику. Оном крику који ће представљати мој живот. Ни оца нисам упознала. Оног који у рукама држи очински ред и закон, а не интуицију. Интуиција те не може спасити од сопствених жеља. Вире из тебе увек као чуњеви из воде. И тако те обележавају. Мене је обележила потрага за љубављу. Нисам имала родитеље и мој свемир је био празан и без упоришта. Заправо, свако има свог творца, свог паука – али моје је вретено било у дослуху са свирепошћу. Свирепост је прекинула нит са мојим творцима. Тако сам постала пасторче судбине.

            Да бих се додворила сунцу у нечијем срцу најпре сам била оно што никада више нећу. Нећу јер не желим. Бити поданик онима који ти прже крила је тужно. Продавала сам цвеће у цвећари ретког имена. Више га се и не сећам. А сећање ми и није потребно. Ометало би ме у ономе што сада желим и што сада јесам. У цвећу сам крила своје срце, у осмеху своју тугу. Људи су ме волели такву, без амбиција и скромну. Скромност је губљење времена. Од скромности нико није саградио храмове којима се вековима дивимо. Мислим да уистину нико и није скроман. Само се тако представља. Желела сам дивљење и обожавање. Као продавачица цвећа нисам то могла да добијем. Можда на трен или два док је трајала размена цвећа и новца. Било је то због моје повучености. Али, тада сам научила нешто: да се све купује и продаје. На крају – и љубав се купује на најразличитије начине. Остаје само да се направи избор. Избори увек постоје и зато их треба убрати. У цвећу се крила моја пасивност, у његовој предаји – све већа одлучност.

            Неки људи су куповали цвеће из навике неки из потребе за љубављу. Купујући цвеће као да су куповали пребивалиште душе. Свакако, они о томе нису ништа знали. Као ни о души и ако су сви мислили да је имају. Вечна лепота не постоји. Нико није видео да је моја душа лепа. Нико није покушао ни да јој приђе, али сви су примећивали моје тело. Изгледа да ми је душа била као кактус. Да је било другачије – неко би јој већ пружио руку. Она – душа, била је плави цвет: недостижност. Тело, било је у боји страсти: црвено. Говорили су ми да сам љупка као ружа и зато су ми је понекад поклањали. Било би то обично када бих ускочила у лавиринт незнања купца и разрешила мистерију његове жеље. Не знам да ли се иза тога крила наивност незнања или подмуклост жеље да му припаднем. Ружа је љупка, али она је знак чулности и завођења. А моја дуга плава коса је заводила заједно са с бисерним осмехом мојих зуба. Моје груди би се увек зањихале док сам из ћупова вадила цвеће. Личиле су на пролећни поток са којим се игра ветар. Игра ветра је упадљива и примамљива. Такве су биле и моје груди. То сам касније схватила. Утеха није била у комплименту да сам ружа. Мада сам утеху и крту срећу на кратко нашла у цвећу. Ако сам била ружа – морала сам имати и трње, оно трње бола, крви и мучеништва. Али, ја сам продавала руже које не наносе бол, а о мом болу нико ништа није знао. Сопствена одбрана није била битна тим ружама. Оне су служиле дивљењу, а дивљењу не треба одбрана. Осим тога, трње ружа је везано за грехе човека. Зато су ове у цвећари биле тако савршене, без трња – дакле, без падова.

Л.М.К.

OBRT SUDBINE

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja...

Odlomak iz romana OBRT SUDBINE

L.M.Koči

(uskoro će biti dovršen)

 Ovde, na ovom svežem planinskom vazduhu dok sam laganim koracima merila dužinu jednog perona i posmatrala sva ta lica – nisam videla ništa što do sada u životu nisam srela. Svako je bio zaokupljen svojim mislima bežeći od ili hrleći ka ličnom karnevalu života, ne primećujući kako se vetar upliće u grane od njihove kose, ne osećajući miris ovog svežeg vazduha što se uvlači u pluća – koja često ostaju bez daha zbog užurbanosti u danima ne-življenja života. Nisu primećivali ni boje koje su pucale pred vidikom baš ovog dana - uramljenog u lepotu malih klupica ofarbanih u belo ispred stanične zgrade, kao ni to da su možda cvetovi plakali dok ih je zanosio oktobarski vetar kuda je hteo. Pretpostavljam da nisu uživali ni u vetru koji je raznosio miris aktivne strane beskraja - satkan od planinskog daha, sunca jeseni, šina učvršćenih za tlo i od nadanja koja su akrobatskim pokretima svega činila ,,sve’’.

Propustila sam novajlije ovog voznog putovanja pa sam tek onda i ja zakoračila na stepenik vagona koji mi je ulivao poverenje kao ništa do tada. Nije to bilo do njega, stepenika – već do putovanja koje me je vodilo mom cilju, odredištu mojih traganja i finansijske sigurnosti - viđene kroz moj fizički dom duše. Kuća o kojoj sam uvek maštala sada pripada meni i ja njoj i biće otvorena za sve duše koje su do sada titrale po lošim partiturama svojih dana. Okrenula sam lice železničkoj stanici i držeći se levom rukom za rukohvat na vratima, dok su mi pramičci kose leteli oko glave – zažmurela sam i doboko udahnula pa izdišući potrla sve do sadašnje strahove i lična uganuća. Disanje je nešto što naše telo radi spontano i o njemu uglavnom ne razmišljamo, ali ako ga osvestimo, možemo da promenimo svoje raspoloženje, izlečimo se od bolesti i čak produžimo život. To je nešto što se uči a retko i nauči jer nam je uglavnom sve preče od samog života. A svi jednom prestanemo da dišemo, u međuvremenu disanje zanemarimo, jer nam je urođeno i mi ga ne primećujemo misleći da je zbog toga to tako lako. Koliko puta u životu smo izgovorili:,,Samo da dođem do daha’’, pa onda opet zaboravili na taj trenutak kada nam je on ponestao. U indijskoj tradiciji postoji verovanje da se svuda oko nas nalazi životna energija – prana. Disanjem mi tu energiju unosimo u našu dušu pa ona živi, a od načina kako je unosimo, zavisi i kako će živeti, odnosno u kom će stanju biti. Dubooooko udahniii…i izdahni svu tenziju, bes, nervozu, zabrinutost i tugu. Oseti svoje telo u punoj težini... 

Otvorila sam oči i pred mojim pogledom je zalepršao leptir u oktobru mesecu! Da li sam iznenađenja? Ne, ništa me više ne iznenađuje, jer sam u međuvremenu pronašla svoju dušu rastačući je iz manje lepog prizora u nebesku krilatost. On je sada samo dokaz da sam zaista na pravom putu rođenja i uskrsnuća verujući u moć pobede nad zlom, iako ono uvek ima svoje sagovornike i nadjačava se u borbi vere. U Univerzumu postoji i druga strana volje koja ne želi da slédi Boga i to loše će tražiti svoju pritoku da se ulije u dobrotu. Ali, ljudi ,,zaglave’’ u (ne)životu zato što na to pristaju a ne zato što ne mogu od toga da odustanu.

Nisam ušla ni u svoj kupe ukrašen modernim enterijerom, koji nije blizak mom senzibilitetu ali to ne potire njegovu lepotu, niti sam sela za sto u vagon-restoranu za kojim sam već kroz sećanja prelistavala dane svog života. Zastala sam kraj prozora kroz čije se staklo prelamala popodnevna sunčeva svetlost stvarajući spektar boja koji se ne može ni zamisliti. U svakom slučaju – ja život više nisam zamišljala i to već dugo vremena. Živela sam ga svakoga dana jer se on svakoga dana i živi a jednom samo dođe trenutak prelaska u drugu dimenziju duše a smrtnosti tela. Gledala sam ponovo u oblake kao u anegdotske promene mog života. Sve se smenjivalo brzo poput dana i noći, nekada brže nekada sporije sa čestim tektonskim poremećajima unutar mene. Poslednji najbolniji je bio jednog aprila kada sam nestala iz obzorja mojih tirana kao kada nestane neka stvar koja se jednom ipak pronađe. Ja sam umakla, pobegla, a verujem da su tražili objašnjenje. Kada ga nisu pronašli - jer im je duša oslepljena kao nekada medvedima kojima su neki naši jako davni preci činili zlo i na taj način tako snažne i moćne životinje pretvarali u tugu i nesposobnost samostalnog života – verujem da su kamenovali rečima moje postojanje.

ORBIKULARNA RANA DRUŠTVA – ŽRTVE NASILJA

ORBIKULARNA RANA DRUŠTVA – ŽRTVE NASILJA😈😰

autor: Lidija Malović Koči

,,Svi smo mi žrtve žrtava’’, napisao je Aleksandar S. Nil, britanski pedagog šezdesetih godina prošlog veka u svojoj knjizi u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola. ,,Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi ,,Slobodna deca Samerhila”. U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto ,,Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”. Da li su to metode koje su sada zastarele ili i dalje idu ispred vremene – ne mogu da potvrdim jer tome ne svedočim. Ono čemu svedočim je da postoji atavistički šablon koji se vekovima ne menja, a odnosi se između ostalog i na porodično nasilje, u novije vreme izraženo je i vršnjačko nasilje. Da li treba da dozvolimo da budemo i ostanemo ,,žrtve žrtava’’ ili da se izdignemo iznad situacije? Postoje strahovi od neuspeha da se nešto u životu menja, strahovi od kolektiva koji može ismejati i osuditi žrtvu – jer ne hoda u njenim cipelama.

Žrtve su u disfunkcionalnoj ne-svesti unutar sebe i u svom bolu sebi dozvoljavaju da razmišljaju o ,,mišljenjima’’ društva koje im ne plaća račune, ni mentalne, ni emotivne, ni ekonomske, a opet – nadaju se da može doći do neke promene. Strah parališe ljude, oduzme vitalnu energiju koja negde već nestaje i curi kroz orbikularne rane duše. No, molitva iz fotelje ne pomera granice ni planine, a život unutar sopstvenih jerihonskih zidova ne daje mogućnost da se vidi dalje od onoga što je šablonska tema – rekla bih ja ,,anatema’’, jer se zatvaraju oči pred strahovima i indivudue, a potom i od strane kolektiva da nešto preduzme.

 Danas postoji trend lažnog predstavljanja u društveno poželjnom izdanju i zato se sakriva istina da nasilje u porodici postoji. Izgrađeni su konstrukti i programi koji se prenose s kolena na koleno da ,,treba ćutati zbog sramote, mišljenja sveta’’ i mnogih drugih bezrazložnih razloga. Zbog toga je potrebna asistencija društva i pojedinaca da bi se stvari promenile.

_______________________________

1)Orbikularna rana: otvoreni prostori u auri; ,,curenje aure’’ je brzo gubljenje vitalnosti, i nesrećna osoba ide kroz život u potpuno devitalizovanom stanju, ima vrlo malo energije da se posveti poslu, i vrlo malo snage da bude otporna na bolesti. W.E.Butler KAKO SE ČITA AURA, Beograd 1989.god.; I, str.24.

2)Orbikularno: sferno;  sinonimi: okrugla, kružna, sferrna;

izvor: https://synonyme.woxikon.de › synonyme › orbikular

Da li je poznata činjenica kako izgleda zlostavljano dete/zlostavljana žena? Takvo dete se celog života bori sa sobom kao Don Kihot ne bi li pobedilo strahove koji nisu deo njegove primarne prirode. Kada odraste u zrelu osobu i dalje se pred drugima savija kao biljka na vetru, uplaši se i od same reči i pogleda. ,,Ponekad će neki od nas i da umru samo da se ne otvara Pandorina kutija porodične prošlosti. Neki drugi će odrasti potpuno zbunjeni i ,,sluđeni’’ sa uverenjem da sa njima nešto duboko nije u redu, dok je problem na sasvim drugom mestu u porodici, ali vešto sakriven’’, 3).(Marta Mratinković, psiholog-psihoterapeut). Zlostavljano dete/žena drhti i pred svojom senkom, jer je ,,naviklo/a’’ da sebi dozvoli poricanje batina dobijanih iz hira i psihičkog vampirizma. Ti ,,vampiri’’ (sociopate/psihopate) zapravo vide sebe kao žrtvu koju niko ne razume.

U psihologiji je takva situacija poznata i kao pasivna agresija koja oslikava stanja prikazana kroz: ,,sarkastične i ironične primedbe, krije svoja negativna osećanja iza fasade ljubaznosti, general je posle bitke, uvek je žrtva, optužuje druge za svoje frustracije, širi laži o drugima, izbegava da jasno kaže šta misli već ostavlja ,,prostor’’ za čitanje između redova.

Malignost pasivne agresije je u tome:

·         što se teško prepoznaje,

·         što je povod za veliku patnju osoba ka kojima je usmerena (pogotovo ako se radi o deci ili o porodičnim ili partnerskim odnosima),

·         što trajno narušava interpersonalne odnose i

·         što usložnjava probleme u porodici ili kolektivu’’( Dr Katarina Višić, psihoterapeut)

Zlostavljano dete ima dve mogućnosti: da u budućnosti postane ,,zlostavljač’’ jer ne zna za drugačije obrasce ponašanja ili kao žrtva prethodnog života (odrastanja) ulazi u situacije (brakove) gde nastavlja da bude žrtva. To su dva koraka dva ista stopala=neraskidivost.

U životu se ništa ne dobija u ,,belim rukavicama’’, ali u koliko ih već imamo, ne treba ih umrljati krvlju ni na fizičkom ni na duhovnom stepeniku. Znate za listu obećanaja o onome: ma promeniću se ja, ovo je poslednji put! - (kada je u pitanju fizičko zlostavljanje). A kako se izdići iz onog latentnog i tako ,,funkcionalno opstajućeg’’ jer je dobro maskirano u sve gore pomenuto? Nazvala bih to Šindlerovom listom, ali ne spasavanja već ponavljanja svega što je već učinjeno!

Šta sam sve do sada u svom životu videla?! Kakvim situacijama svedočila! Kakve narcističke i psihopatske duše susretala (ako se to ,,dušama’’ može nazvati)?! Empate nailaze na psihopate verne svojoj agilnoj nalivenost zlom kao nemački vojnici  Fireru! Koliko puta sam se rukovala sa ,,obećavajućim emocijama’’ koje su se pretvarale u bolesti zavisnosti za uništenjem poletne energije druge osobe. I kako tome svemu čovek dozvoli samoponavljajuće obmane da će biti bolje, drugačije i razumnije.

_______________________________

3) Marta Mratinković, TAJNE I LAŽI – POREDAK LJUBAVI II, Beograd 2001, Narodna knjiga; str.43.

4) Dr Katarina Višić, psihoterapeut; izvor: drkatarinavisic.com › pasivna-agresija-sta-je-to-i-kako.

Ali predvidivo kategorični i kategorično predvidivi – psihotični ne priznaju da su tehničari manipulacije. Oni svoj adrenalinski zanos pohlepe i izmišljenu patnju dozvoljavaju sebi kao mentalnu ,,raznodu’’. Nisu svesni da na taj način otkrivaju svoju emocionalnu nepismenost. Izgrađeni na nesigurnom tlu razmašu se svojom grandioznom sebičnošću a pri tom nagoveštavaju ostatku sveta kako su oni zapravo izmanipulisani. Njima ne treba  ljubav, već energija empate kojom će se hraniti kao onostrani entiteti omiljenom tečnošću! Kada vi ne reaguete na način koji od vas očekuje emocionalno nepismena osoba  – onda ona ispali rafal etiketa kojom vas bez pokrića povređuje. U takvim situacjama napravite grešku – jer činite sve samo da nađete prividni mir!

Lista obećanja se gomila i vás često izda mozak jer vaše fzičko i emocionalno telo više ne mogu da izdrže. A oni – SS vojnici vašeg života nastavljaju sa ,,Šidlerovom listom’’ ali - pogubljenja. Potrebno je da se u ličnoj svesti dođe do osvešćivanja kako se ne bi završilo na nepoželjnom mestu po sebe ili dete/decu ako ih žrtve imaju. Neki će se za to izboriti sami zbog ,,prezasićenog rastvora’’ bola i trpeljivosti, drugi će se edukovati na najrazličitije načine. Stručna pomoć je potrebna većini jer je malo odvažnih da se upuste na putovanje neistraženih puteva života potpuno sami. Teško je napraviti odlučujući korak promene (ako je žrtva odrasla osoba), jer  ona će biti zaplašivana ubistvom, oduzimanjem deteta/dece, uticajnim moćima u mestu koje će zlostavljača podržati svi koji ne poznaju i njegovo naličje. Njegovom imenu i prezimenu dodala bih još dve reči: bahati moćnici! Odlaskom, na poziv za razgovor od strane zakonodavnih predstavnika pismenim putem – žrtva će poricati sve što joj se dogodilo (bilo da je odrasla osoba/roditelj ili dete), ali govor tela će pokazati da je neiskrena prema stručnim licima za pomoć upravo zbog svih pomenutih strahova. Javljaće se filozofski zapleti kod žrtava veće intelektualne klime, ali koje su takođe zaplašene i nalaze se trenutno u podređenoj situaciji nasilnika. Ovakvi strahovi su uglavnom posledica fizičkog nasilja, jer fizički bol je alarmantan i ekstravertan za razliku od pasivnog (latentnog). I žrtve,, nevidljivog’’ nasilja usporavaju proces donošenja odluke da nešto menjaju. A kada odluče da je ,,danas taj dan’’ da se počisti šteta u njima od njih samih i svih tih ,,onostranih’’ – krenuće sa negom tela i uma i energetski počinju napredovati.

Nije se to desilo kao ishitrena odluka preko noći, verjte mi. Šta je prethodilo tome? Pa krhotine života koji je stvaran zahvaljujući ,,listi obećanja’’! Šta će drugi msliti o njihovoj odluci da se menjaju i preduzmu akcione korake kada shvate lične potrebe koje ih čine  kakvim su došli na svet? To bi trebalo je je istinska potreba i briga koletiva jer od svakog pojednica zavisi nivo zdravlja i fizičkog i mentalnog. Neznanje i fizička slabost ceo sistem čine neodrživim. Da li je život borba? I da i ne, ali borba ne znači borba nasiljem. Teško mu je stati na ,,kraj repa’’ jer iza svakog ugla vreba neko novo, ali još tužnije je ne odupirati mu se.

Dovoljno je da se jedan čovek pokrene i pokaže drugima kako se postaje drvo a ne dimnjak, vetar a ne list i tada bi se bar pokušala promena. Nisam ovde da predajem već da probudim uspavanu svest pojedinca i pomognem da se strahovi ne neguju kao ,,retke biljke’’. Merilo razlikovanja je moć, a ne strah koji se rađa u zanemarenoj i/ili zlostavljanoj duši. Strašne su i fobije od aviona, liftova, mraka, podzemnih prolaza – ali one se ne mogu meriri sa strahovima koje je u žrtvu neko ,,naseljavao’’ decenijama. Oni su poput zanemarene dece koju svuda i često srećemo i u nama izazivaju bol i neprijatnost. Da li su te fobije trajno izlečive? Sasvim je moguće, ali bilo bi poželjno da se spreči njihovo nastajanje gde god je moguće i da se život ne mora procesuirati uvek i svuda, koliko god da je istina da je process prisutnosti sa nama i u nama sveukupnog života, jer predstavlja putovanje u našu unutrašnjost. ,,Prihvatanje je početak promene’’(Majkl Braun). S početka rečeno: sloboda je moguća! I za kraj citiraću epikurejce: ,,Telo pati samo od sadašnjeg zla a duša i od podsećanja na pređašnje zlo’’!

GUSTINA EMOCIJA U VREMENU

GUSTINA EMOCIJA U VREMENU💥💘🙏💦💬💨

Priroda je savršeni umetnik jer pravi kolaž od svojih mogućnosti: od svih godišnjih doba -  tamo gde geografska širina i dužina to dopuštaju, ali i na mestima gde uvek i sve izgleda isto. A zapravo nikada ništa nije isto, već čovek u brzini življena propusti život. Ako sebi dozvolite trenutak smiraja – primetićete da opažanje vremena i prostra u kultrološkom, socjalnom i flozofskom smislu daje drugačiju dimenziju svega što je zanemareno, upravo zbog te pomenute brzine. Možemo li mi na ritam vremena da utičemo ličnim ritmom življenja?

U digitalizovanom vremenu, kada svet postaje lepo ,,globalno selo’’ ali takođe i stanje matrixa – zaboravlja se na iskonsku potrebu za nežnošću i za dodirima koju izaziva emocija. Mislim na one dodire kojima se dotakne vaša/Vaša duša – kao ne materija u materijalističkom svetu. Možda se menja i gustina vremena iz prošlosti zajedno za gustinom emocija, možda postoje i vremenski portali (lično verujem u njih iako mnogima to izgleda kao igra)!? Sa jednog stanovišta – vreme se meri satom a sa drugog kažemo da vreme ne postoji i onda se nađemo u fuziji (kakve?) realnosti. Tela istih zapremina koja su sačinjena od različitih supstanci imaju različite mase. Naučena lekcija u osnovnoškolskom obrazovanju. (,,I stvarno vreme ima gustinu i ponaša se kao aktivni učesnik događaja koji se dešavaju. Ono ubrzava i usporava, svi mi znamo da u raznim vremenskim periodima, vreme osećamo različito. Ono nekad ide brzo, a zatim neočekivano usporava’’ - Kozirjevljeva Teorija vremena, naučnik – astofizičar) .

Da ne idem previše u apstrakciju ili nauku – postavljam samo pitanje: šta vi/Vi radite u jednom običnom danu? Kanališete li svoju udobnost ili neudobnost življenja ne verujući ni u šta ili svemu dajete previše na značaju iako to ne zaslužuje? Mislite li da u tom (neopipljivom) vremenu postoji nevidljiva ruka koja vas/Vas štiti i miluje i onda kada ste uvereni da ste sami i usamljeni - ili ignorišete postojanje svakakve svetlosti – zbog nagomilanih strahova koji su vam/Vam izoštrili čula? Ako tražite svrhu svog postojanja, jer i nakon određenog zbira godina niste pronašli ono što bi vas/Vas ispunilo i objedinilo sa  Anima mundi - izađite u prirodu, povežite se sa sobom (ona je najbolji kanal za povezivanje) i primite tu zagonetnu energiju izvana kako bi ste postali bogatiji iznutra. I opet -  prema Kozirjevu:,, Energija i vreme su dve strane jedne celine’’.  Što znači da se uvek vraćamo na već rečeno: svi smo mi jedno!

Ako postoji želja da se osigura lična budućnost i budućnost svojih potomaka  – morate se ujediniti, učiti i služiti kako bi se videle promene za ono što će doći. Svako od vas/Vas sadrži deo plana za univerzalni mir, ljubav i čistotu koje bi trebalo izneti iz sebe. I zato – ne zaboravite na dodire jer oni su prenos moći, bez obzira da li su Božji dah ili impuls vaše/Vaše duše. Integrište se i oblikujte u celinu bez strahova koji nemaju pokriće.

Iz zbirke mojih kolumni KALEIDOSKOP ZAPITANOSTI 

Fragment iz romana OBRT SUDBINE

  OBRT SUDBINE

U životu postoje oni koji se suočavaju sa strahovima i oni koji beže od njih. Moje suočavanje je bilo očigledno kao i nemoguć beg iz sobe po čijim su zidovima visile slike poput uvelog cveća. Na slikama su bila lica muškaraca i žena tupih pogleda skoro svih generacija i nisam znala koga treba da predstavljaju: saveznike ili one koji su ,,počišćeni’’? A soba obojena u jarko crvenu boju, sa dvojicom muškaraca, dva psa, jednom foteljom i jednom sijalicom – ličila je na sobu u kojoj se kleči i moli za milost na crnom podu. U vazduhu sam osećala eksploziju predvidivog trenutka u kome će se dogoditi nešto što će direktno izmeniti koncept mog života.

Dugačak je bio put za najjeftinije mesto i najveću porciju bola koju ću u životu dobiti. Ćutala sam kao kip od soli koji se plašio topljenja u ovoj vreloj situaciji jer bi tako nestala i jedva vidljiva bubica u mome uhu, kao jedini spasitelj iz ovog legla mog straha. Ne sećam se šta sam bila pitana i pre nego se otrgoh – onaj pas me je zgrabio za list leve noge i otkinuo parče mišića kao da je bilo sazdano od mekog sira. Vrisnula sam ali sam time izazvala samo grohotan smeh obojice i strahovično režanje pasa koji su čekali znak da kidišu na mene. Svi zvuci u prostoriji su odzvanjali kao šrafovi u metalnoj kutiji a srž atmosfere se zgušjavala i stezala me u bolu modulirajući i moj živčani sistem. Što je stvarnija postajala moja krtost – to je ekstravaganiji sadistički pristup mom telu bio. Polusvesnog stanja ležala sam na zemlji u istom onom fetus položaju od kojeg sam davno pobegla. Gde sam to pogrešila kad ne mogu da sastavim svoj život već se ponavljaju užegla nadimanja na svim meridijanima nepavde?

Oči mi se privikavaju na maglu kroz koju vidim približavanje lakovanih muških crvenih cipela čiji se vrhovi ubrzo zabijaju u mekoću mojih obraza. Rukama štitim lice ali ubrzo oni menjaju smer i završvaju u mom trbuhu. Gubim dah i poput ledenih čipki u mojoj svesti se cepaju putevi mog fizičkg života koji upravo postaje vreća mesa za bizarne potrebe ovih mučitelja. Telo mi je već pokoreno monstruoznom enegijom mesta, trenutka i nepravdom koji postaju apsolutni vladaoci svega što ja više nisam. Osećam kako se cepa koža mog lica koje pokušavam da sačuvam od udaraca dok se krv rasipa kao cvet ružičastog olenadra na vetru. Puca mi vilična kost i od bola nemam snage ni da vrisnem, dok par zuba poput meridijana bez osovine nestaju na crnom podu. Drame sveta za mene su sazdane u ovoj ličnoj i ja sam izgubila pojam o vremenu jer je u njemu sada sve bilo pokidano u paramparčad.

   

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

ODLUKE SU NAŠE ODLIKE

Inspirisalo me je lepo vreme da napišem tekst o lepoti odilka koje predstavljaju svakoga od vas/Vas. Pada sneg – onaj koji nagoveštava istrajnost u svojoj nameri da poploča svaki milimetar slobodnih i zauzetih površina. Za mene je lepo vreme kada se sve srebri od kristala snega ali za nekog drugog to je gutanje svega što je vidljivo. Znači, svako ima svoju predstavu o lepoti i zato ne treba razlagati vodu na sastojke – kada su oni već poznati.

Takođe, poznato je da rad na mislima nije težak posao jer ih sami proizvodimo u svakom svesnom i nesvesnom deliću sekunde, dok rad na emocijama iziskuje teškoće - pošto su one često nađubrene(nahranjene) genetskim smetlištem. Oh, vaše/Vaše postojanje zahteva toliko puno napora kako bi se donele odluke u životu: od onih trivijalnh – kakvu ću kafu danas popiti do onih: na kojim poslovima ću raditi? Svakoga dana se nađete u ,,off’’ ili ,,on’’ sisemu odluka i zavisno od odlika koje vas/Vas predstavljaju – toliko puta ćete biti neko ko ide napred ka svemu što mu život nudi ili se odlučujete da nakon dugo vremena (misleći da ono nije za vas/Vas radilo) odustanete i potonete u smrt.  Šta ćete odabrati opet zavisi i od toga koliko često menjate i ugovore sa dušom koja istovremeno postaje i umna snaga i dovitljivost. ,,Duša je vrsta vatre i topline’’ – Demokrit, ali vatra i sneg uovoj priči ne mogu koračati jedno uz drugo, kao što često i u životu biva da vas/Vas zadesi ambivalencija ili ambitendencija?

Da, život je težak, ali vi/Vi ste i dalje živi i prava snaga odlike karaktera nalazi se u tome da kada vam/Vam se najviše plače - umesto da se žalite na toliko toga – odlučujete se za osmeh i cenite ono život daje – čak i kada uzima! BÎće se budi kroz procese bola i patnje jer na taj način zarastaju unutrašnje rane, a ožiljci su tetovaže vaših/Vaših pobeda. No, vratimo se vremenu: ne postoji lepo ili ružno vreme, pravilne ili nepravilne odluke – jer sve što nam se u žvotu dogodi je pomoć da mi postanemo ono što jesmo (ako već dugo radimo na tome a nikako da se završi ispunjenje želja). Lepo vreme je ono u vama/Vama a lepotu donosi svako godišnje doba kao što i čovek u sadržaju svoje duše ima ličnu lepotu (odliku). Do otkrivanja lične lepote dolazi se nakon puno traganja i istraživanja - malo dublje ispod poršine svega što se vidi ili ne vidi. (,,Sve ono što ima odlike života, deluje u skladu sa svojom dušom’’ – Aristotel).

Vremenske (ne)prilike ne treba da vas/Vas sprečavaju za ono što želite da ostvarite, da budete, da dosegnete i dostignete – jer pravo vreme je uvek sada! Kada znate šta želite, kuda želite, koliko od sebe – ne bih da kažem očekujete već kojim putem želite da krenete i ostvarite sebe – onda ne tražite izgovore zbog vremenskih neprilika; zbog životnih nemogućnosti - jer zrelost čoveka se sastoiji u njegovoj odlučnosti - i kada više ne traži izgovore, prigovore pa čak i pregovore sa samim sobom. Kada napravite plan i imate ideju za realizaciju istog – nemojte odustajati zato što je napolju ili previše toplo ili previše hladno ili ima previše buke oko vas/Vas zbog nerazumevanja onoga što vi/Vi jeste. Ako nemate sa kim da podelite svoju ushićenost – podelite je sa najitimnijim delom sebe: sa svojom dušom i zapišite sve kao da već živite ono što vi/Vi jeste. Zapisana reč ima snažnu moć povezivanja sa Univerzumom u kom se i sami nalazite – jer je i on u vama/Vama. I ne dozvolite da vas/Vas tuđa gorčina promeni!

Lidija Malović - 26.01.2019.g.

ODLOMAK IZ ROMANA KOJI PIŠEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti 

veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi

 tako potreban kao sebi.

Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslovenski pripovjedač i dramatičar

Zatvor je težak punkt izlaska.

Kroz zamagljeno sećanje načinjeno od par meseci u dubokoj zanesenosti i pospanosti u kojoj je moja moždana delatnost zajedno sa osećajnostima i voljnim pokretima potpuno iščezla, pojavila mi se neobična slika: nisam mogla da odgovaram na spoljne nadražaje i više puta nestajala sam u predele gde nije bilo boli. I ničega se tada nisam plašila niti strepela ni očekivala, kao da me je neka nevidljiva i brižna ruka sve vreme čuvala. U jednom trenutku sam se izdigla iz svog tela a istovremeno sam bila to isto telo koje je nepodržano svesnošću iz mene izbacilo svetlost. Mogla sam da vidim svoje fizičko telo pod sobom iz perspektive ,,novog’’ načinjenog od ove svetlosti, sa ekstremitetima i svime što čini fizionomiju tela. Moja duša i duh su izašli iz njega dok je ležalo u krevetu mrtvo ili polu mrtvo, priključeno na disajne aparate omogućavajući mom krvotoku da funkcioniše. I ja sam videla odozgo svoje prostrto telo na beloj posteljini sa rukama lepo položenim uz telo, imala misli koje nisu dopirale do onih koji su se uvek vrzmali oko mene, dok sam se ja osećala tako dobro. Bez boli, jada, problema, bez mučnih zločina i nesreća – prišli su mi ljudi koji su mi poželeli dobrodošlicu sa licima obasjanim unutrašnjom svetlošću dok se iza njih videla jasna ali ne i zaslepljujuća svetlost.

Jedna se svetlost izdvojila iz grupe i koracima što ne ostavljaju trag mi je prišla i govorila nešto neverbalnim i bezglasnim jezikom a koji sam razumela. Pitala me je:,,Želiš li da se vratiš?’’ kao da sam ja imala izbor i pravo na njega. ,,Uvek možeš početi iz početka ili nastaviti tamo gde si stala ako odlučiš da se vratiš. Možeš da shvatiš smisao tvog starog života i da sastaviš komadiće i parčiće u koji si ga do sada izborima napravila’’ – govorio je taj unutrašnji svetlosni glas obraćajući se meni. Čekala sam sa odgovorom kao kada čekaš u redu da kupiš kartu za prevoz za određenu destinaciju i prepustila se smiraju od kog mi se nije odlazilo. Jer gde god da sam gledala svetlo se širilo u slojevitu svetlost večnosti i kretala se u svim smerovima i pravcima bez ograničenja. U njoj je bilo ljubavi i sentimentalne privrženosti koja me pre nikada nije dotakla. U zemaljskom životu uvek lupamo na neka vrata da bi nam se otvorila a ovde nije bilo ni prostora ni vremena koji bi bilo šta ograničavali. Osećala sam se kao u svom domu gde je duša ono što je oduvek htela da bude pre nego je ušla telo, doživljavajući ga kao teški prtljag one dole stvarnosti.

 Formu najveće ljubavi doživela sam u pauzi između života i smrti i želela sam da se zaustavim u vremenu koje reflektuje samo ljubav. Zato mi se nije svideo povratak u moje telo hladno, vlažno i uplašeno, duhovno poljuljano i nemoćno da savlada bol. Intezizitet živosti svega što sam tu videla nisam nikada doživela na zemlji u svoj lepoti jer je u svemu bilo samo svetla. Novi bljesak kao sa starih foto aparata odapeo se u mene i umnim glasom rekao da ću biti u službi drugim ljudima i da je svrha mog izleta u ovu realnost upravo to. Bile su to krajnje granice gde je moje duhovno biće bilo na novom početku. Odlučila sam da se vratim i iskorenjujem pasivu iz ljdskih života – često slepih za sutrašnji dan. To je bio trenutak kada sam otvorila oči – verujući u mudrost i veru od doživljenog iskustva našašavši se u jezgru jedinog uverenja vrednog čuvanja. Naučila sam da su život i smrt dva lica jedne iste energije i da smo mi samo igra te energije i da je sve ostalo privid stvari koje nam se dešavaju u fizičkom telu. Da, ovaj život ovde i sada je privremeno ljudsko iskustvo.

L.M.

Odlomak

Odlomak iz romana koji pišem

ŽIVOT PRIČA JA ZAPISUJEM

Bit će velika šteta za tebe ako umreš. Za druge to neće biti veliki gubitak, ali za tebe će biti nenadoknadiv. Nikome nisi tako potreban kao sebi.

(Miroslav Karaulac, 1932. - ?., južnoslavenski pripovjedač i dramatičar)

,,Zatvor je težak punkt izlaska''.

Oči su mi bile slepljene i nekako sviknute na mrak, i u trenutku kada začuh tup udarac htedoh da ih naglim pokretom kapaka otvorim. Al, zaboleo je taj pokušaj ono što daje mogućnost vizuelnog ugođaja. Osećala sam se kao zadremala riba koju su talasi nosili u nepozante dubine. I neka svetost što je stizala van oklopa od mog tela bockala me je dodirom kao kada mače koje prede nežno zabada svoje nokte. Nakon više pokušaja pružanja otpora toj nemogćnosti uspela sam da otvorim najpre jedno pa drugo oko. U ovoj borbi mi je dodeljeno opasno mesto: poduhvat kojim ću se proslaviti u vlastitoj borbi tela da shvati šta se događa mimo njegove želje.

Poput nepovezanog govora ošamućenog govornika pristizala je moja svest u stvarnost trenutka buđenja - raširenog po sobi, koja je blještala belinom pa nisam znala da li je to svetlost sa zidova ili nebeska.  Istina je bila da je svetlost svakako nebeska: i ona sa zidova, iz sjaja kandila i ona koja je stizala iz pejsaža pastirkog prizora načinjenih od vatastih oblaka. Namudrivali su okno i staklo prozora kako bi ušli i dotakli mi lice bez povređivanja. Pre nego što pokušah da pomerim telo shvatih da se belina nalazi na mom licu i da je ono obmotano zavojima poput osetljivih dragulja najfinjiom tkaninom. Ispred mene je stajala žena odevena u crno sa belom maramom na glavi uvezanoj na potljku glave. Moja negovateljica svih nedelja i meseci,  dok sam stvarala svojom podsvešću nova poglavlja života, brinula je o ovom - kom ću se vratiti jednom. Da, bila sam u komi dugo, hranili su me lekari i sestre infuzijama, povlačili telo dodirima kao pozorišne lutke konopcima i oživljavali onu što će jednom postati svetlost za tegobe drugih ljudi. U međuvremenu je trebalo izaći iz vlastite, prateći frekvencije medicine za koju verovah da mi nikada neće biti potrebna.

Bolela me je leva polovina glave i uho u kom se izgubila ona sprava sa svrhom hvatanja plena i mog spasenja. Obavila sam sve što je trebalo i sada je preostalo samo da se  nebo izlije i pročisti i opere namrgođen svet, gadan, odbačen - a u svojoj želji da izabere takav put bez ojađenog stida. Nisam sigurna da će ta tamna polovina meseca ikada imati želju da se odrekne počasti koju donosi obeznanjenost ružnoćom.

Dotakla sam rukom lice kao hrapavu koru drveta - zbog zavoja koji su na njemu našli mirnu luku posle mog brodoloma. Brada mi je bila pritegnuta kao značajni šraf na važnoj građevini i tim više sam osećala bol kao blistavu ulogu u nekoj važnoj predstavi. Shvatila sam da se nalazim u zatvoru bola tela nakon preživelog brodoloma, na ovom splavu spasenja koje predstavlja žena što kruži oko mene kao svetiljka i topla soba gde treba da zalečim fizičke rane. Onda su tu i one na duši čije ožiljke niko pretpostavljam neće videti ako ja to ne dozvolim. Moram nastaviti da živim! – to je bila prva jasna misao koja je moju probuđenu svest nastanila. Nisam se ovde našla da bih sada odustala a odustajanje nije nikada bila odlika mog karaktera. Ispunjenje uvek prethodi traženju i potpuno sam probuđena za ono dobro što će mi pripasti.

Čula sam iza prozorskog stakla žubor vode pomešan sa nekim udaljenim veselim glasovima i pokušah da se nasmejem iznutra jer me je sve to podsetilo na izliv božanske moći o kom mi je pričala moja baka Vera. I ove sunčeve zrake videh kao tu moć kroz zapamćene reči da Bog nikada ne ostavlja hrabre - jer je vera suština stvari kojima se nadamo. Želela sam da iza mene ne ostane samo spomenik jednog groba već ono za šta sam i stvorena u ovom obliku i sa dušom buntovnom da menja sve što kvari svet. Ne može da nestane ono što mi je dato: ovaj život, moja deca i borba za koju sam rođenjem unapred određena! Sve što je dobro dolazi iz svetlosti, a ono loše me je dovelo do stanja u kome se sada nalazim.

Samo da nestane ova bol koja me još uvek drži kao vezanu vreću krompira za jedno mesto. Da, život je vetar koji sve vreme pokušava da me obori, ali ja sam tako jaka da mi ni on ne može ništa, bez obzira na kosmičku neizbežnost.

L.M.

LISTA REČI I OBEĆANJA

Lista reči i obećanja

Šta sam sve do sada u svom životu videla?! Kakvim situacijama svedočila! Kakve narcističke i psihopatske duše susretala (ako se to ,,dušama’’ može nazvati)?! Empate nailaze na psihopate verne svojoj agilnoj nalivenost zlom kao nemački vojnici  Fireru!

Ooo, kako sam se rukovala sa ,,obećavajućim emocijama’’ koje su se pretvarale u bolesti zavisnosti za uništenjem poletne energije druge osobe. I kako tome svemu čovek dozvoli samoponavljajuće obmane da će biti bolje, drugačije i razumnije. Ali predvidivo kategorični i kategorično predvidivi – psihotični ne priznaju da su tehničari manipulacije. Oni svoj adrenalinski zanos pohlepe i izmišljenu patnju dozvoljavaju sebi kao mentalnu ,,raznodu’’. Nisu svesni da  na taj način otkrivaju svoju emocionalnu nepismenost.

Ah, izgrađeni na nesigurnom tlu razmašu se svojom grandioznom sebičnošću a pri tom nagoveštavaju ostatku sveta kako su oni zapravo izmanipulisani. Ma ne treba njima ljubav, već energija empate kojom će se hraniti kao onostrani entiteti omiljenom tečnošću! Kada vi ne reaguete na način koji od vas očekuje emocionalno nepismena osoba  – onda ona ispali rafal etiketa kojom vas bez pokrića povređuje. U takvim situacjama napravite grešku – jer činite sve samo da nađete prividni mir!

Lista obećanja se gomila i vas često izda mozak jer vaše fzičko i emocionalno telo više ne mogu da izdrže. A oni – SS vojnici vašeg života nastavljaju sa ,,Šidlerovom listom’’ ali - pogubljenja.

A kada odlučite da je ,,danas taj dan’’ da se počisti šteta u vama od vas samih i svih tih ,,onostranih’’ – krećete sa negom tela i uma i energetski počinjete napredovati. Nije se to desilo kao ishitrena odluka preko noći, verjte mi. Šta je prethodilo tome? Pa krhotine života koji ste stvorili...zahvaljujući ,,listi obećanja’’! Šta će drugi msliti o vašoj odluci da se menjate i shvatite lične potrebe koje čine vas kakvim ste došli na svet? Briga vas za to! Da li vam ti drugi plaćaju račune? Ne?! Zašto bi ste im onda ,,polagali’’ svoje???

L.M.

         

LJUBAV JE KAO OGLEDALO💑2

        Na početku  - svi smo mi ograničenog znanja i iskustva predmeta koji se zove : Život – odnosno Ljubav. Oko života i za život se vode pompezni govori, radi se na svim mogućim nivoima. Ali, pomenete li ljubav – podigne se koja obrva akademskih stavova kao da ste rekli: ,,Hodam jer se držim za vazduh’’.

A ljubav je zapravo put i vazduh, ali se ne shvata kao fenomen. Ona je smešna onima koji od života prave samo univerzitetske planove, što bi značilo: ljubav je neozbiljna tema! Ah, ne! Ljubav je najpouzdaniji most od prvog do poslednjeg koraka života! Ne treba je anatemisati. Za dokaz njenog postojanja nisu potrebne laboratorije prepune epruveta sa određenim tačkama ključanja nekih sastojaka.

 Jer ljubav se nalazi u nama jednako stvarna kao vazduh u plućima. I ljubav nije izverzirani govornik koji ponavlja istu priču, jer ona je kao ogledalo: gledajući u oči druge osobe – vi vidite svoj odraz.

L.M.💏

KALEIDOSKOP ZAPITANOSTI

Olomak iz moje knjige o duhovnom razvoju

 KALEIDOSKOP ZAPITANOSTI

DA LI JE TO MOJ PUT?

Kada ste krenuli na to putovanja čak i sa drhtavim koracima, koji kao da hodaju po klizavoj gredi – vi ćete se ponekad ili često pitati da li je to put kojim ste želeli da idete, da li je pravi ili najčešće: da li je to vaš put? Šta bi ste odgovorili da vam neko drugi postavi ta pitanja? Da li bi vam bilo nelagodno i da li bi ste se osećali gore nego dok sa svojim umom razgovarate u tišini? Šta je to što bi dalo drugačiji odgovor? Želite da ostavite dobar utisak na onoga ko vam postavlja pitanja i ne želite da taj neko vidi koliko ste vi izgubljeni u vlastitom životu? Ili ćete mu odgovoriti da vi niste izgubljeni i da ste na pravom putu, bez obzira što svaka ulica na putovanju uma ima svoj granični kamen?

Taj kamen se nalazi tamo dokle vaša hrabrost putovanja doseže. On ste vi, opet zbog strahova koji nadmašuju vašu potrebu da im se oduprete. I dalje ste u istim okvirima/okovima koji su vam dati u nasleđe i u zoni nestvarnog komfora. Nekada jeste potrebno da se izolujete od uticaja energije drugih ljudi i da putujete sami jer vam to daje prostor za razmišljanje i kidanje pomenutuh okova, a nekada treba da ujedinite ono što vas spaja sa drugima. Da isplovite iz sigurne luke i otisnete se u snove koji će poravnati vaše nesklade jer na taj način se nećete zadržati samo na jednoj stranici knjige ličnog života. Tada ćete moći da uvidite da je trava uvek zelene boje a da je samo nijansirana mrkom ili žutom, zavisno od doba godine i da cveće isto miriše u vašoj i u bašti vašeg suseda. Sve ono što jeste i/li niste – ste zapravo vi. Tama je u vama kao što je i svetlost u vama – samo je potrebno da sebi to priznate. Menjajući stranu ulice, fizički smeštaj ili putovanje na kraj sveta – neće odneti ono što je duboko u vama i što vi jeste. Vi ste uvek nijansa nijanse onoga što vi jeste. Vas od sebe ne mogu sakriti ni sunce ni kiša ni sneg niti ljudi koji u nekim segmentima vašeg života pronađu luku u vama i u kojoj će se zadržati jedno izvesno vreme. Ako se trudite da mimoiđete ono što vam ide u susret, a ne dopada vam se – to će vas stići na nekoj drugoj stazi – zato što to vi jeste i zbog toga nije moguće pobeći.

Ako zagrebete malo dublje ispod površine koja se vidi na vama - shvatićete da i u vama, kao i u zemlji postoji neprocenjiv izvor minerala svoje vrste a koje se plašite da vidite iz  nepoznatih razloga. Zaboravljate da ono što nije viđeno i što nije rečeno ima veću moć od svega što jeste!

Potrebno je da shvatite da gde god da se odselite – vi ste i dalje u sebi i da vas niko ne može zameniti. Događa se i događaće se da ne ide sve kako poželite, da ćete često nestajati u prazninama jer nije sve kako ste zamislili. Ali život nije zamisao – zato se i zove životom, a s obzirom da ga vi predstavljate potrebno je da budete to jedno sa njim. U vama je beskonačnost neistraženih dubina i visina i samo od volje vaše odluke zavisi da li ćete nešto menjati. Iako postoji i ono što je sadržano u izreci da ,,ako su dedovi jeli kiselo grožđe unucima trnu zubi’’ i da karmička prenosivost vaše duše ima posledice u trenutnom životu – postoji i ono što možete menjati. A to su jednostavne stvari za koje obično nalazite izgovore, kao što su: početak pravilnog režima ishrane, ostavljanje cigareta, pešačenja u svrhu rekreacije i potrebe i tela i duha i itd.

Greška svih vas (a bile su i moje mnogobrojne) što mislite da je neko drugi kriv za vaše neuspehe i blagosiljate opet neke druge za vaše uspehe. Zaboravljate da to što vi jeste ili vi niste – zapravo sve to jeste samo i jedino vi. Vi ste onaj ko ulaže napor da angažuje svoju energiju a Učitelj/učitelj je tu da samo pokaže put. Ako mislite da je neko umesto vas bio inteligentni dizajner vašeg života – onda ste se prevarili. Pri tom mislim da zahvalnost ne dugujemo drugima već sebi - jer smo dopustili da osetimo i radost primanja darova a ne uvek samo darivanja.

Nekada preterujete kada sebe spuštate u nizine kojima ne pripadate upravo zbog pitanja: da li je to moj put, a koje je nastalo kao produkt omalovažavanja i uniženja u vremenu kada ste bili dete. Upoređivali su vas sa drugima zbog stvari u kojima vi sebe niste videli niti doživeli i zbog toga su vaši strahovi sve više oživljavali kao jaja u inkubatoru.

Potrudite se da drugima objasnite kroz svoje postupke da oni samo imaju iluziju kontrole nad vama, zasvetlite kao sunčan dan jer vi jeste ta svetlost ako je sebi dozvolite. U vama ima dobrote i lepote i snage da iskoračite iz šablonskih teskoba koje postaju da bivaju vaše prirodno stanje. Ne pristajte više da budete manje od onoga što vi jeste i kada vam se ukažu neki novi putevi – na njih krenite ne da bi ste se sakrili od sebe već da otkrijete šta vi jeste.  Vi ste jedna celina, jedno veliko to što je u vama i što se zove ja jesam.

Vreme leči sve – kažu. A šta vi radite u međuvremenu? U tom međuprostoru od straha do uspeha – krenite onim koracima u koje verujete, koncentrišite se na male stvari jer zbog njih nastaju  velike promene. Ni vreme ni razdaljina - od straha do uspeha - nisu uvek onakvim kakvim vam se čine – ali korenski uzroci ponašanja se nalaze u vama jer vi sve to jeste. Svi ste vi deo velikog, pokretnog ali i promenljivog plana i na kom god putu da ste – to ste vi i to je upravo vaš put!

LIDIJA MALOVIĆ