JUTRO

 

JUTRO

       I od nekud, kao prasak zvezda, samo ne toliko lep i značajan za ceo

kosmos, dođe ti saznanje da postao si sredovečan tip.

 I bivaš zbunjen promašenim golovima koje ti je život dao da ,,pucaš na

 penale" dok posmatraš penušavo vino talasa na obali nekog mora I pitaš

 se: zašto izbog koga i zbog čega postah odsečen od sidrišta koje je bilo

 moje,SAMO MOJE? I šta sam za ime Boga to učinio sa sobom da

 izgledam starije od tih razlupanih zvezda? I kako postadoh jeftina

 reklama za skupi oreol ovog divnog života koji mi je davao prilike i

 prilike, sa čestoubačenim suvim cepanicama u kamin onog što nosi

 moje ime i prezime?

 I kako ovo i kako ono i zašto nisam sprečio sebe da propadam u

 pukotine bez milosnog zagrljaja? I gde da nađem gumicu kojom cu

 izbrisati ogradu od ove strašne usamljenost?

    Oh, vreme je možda da krenem u neki rehabilitacioni institut ,,da me 

opravi."

    A onda...Onda shvatiš da u rukama držiš avionsku kartu za 

propušteni let koji bi te spustio na vlastiti Kilimandžaro ili Katmandu ili 

Odesu...ili neku zvezdu sasvim tvoju. I ti samo posmatraš dan koji buja 

kroz neumorne talase i slušaš brujanje motora brodova što bez strahova 

plove svoju Odiseju. I ispijaš kafu, u nadi da ćeš sebe sresti u nekom 

drugom životu...Ili si ipak sve ovo ti: propuštene i dobijene prilike 

zasipane uvredama i milovanja?

    Jer, ti si ta institucija.

 Autor: Lidija Malović/ 5.juni 2022.