PANSION

 

PANSION

 

Šef kuhinje bio je poput dobro naštimovane gitare za predstojeći koncert: uvek spreman za šalu. Ali, i za zbilju koja je umela da zabruji slično kamenju kad se skotrlja niz planinu. I tada, tada ne bi ste voleli da se nađete blizu kotrljajuće gromade koja se ustremila (možda) na vas. Izgledao je sasvim obično. Onako ako izgledaju ljudi koji prevše vremena provedu na suncu, pa budu išibani vrelinom i fizičim radom. Bilo je na njegovom licu po malo i toga, ali najviše života satavljenog od debelih žica donjeg E (ili niskog E), do najtanjih - gornjeg E (ili visokog E). Takođe, i pritajene teskobe kada instrument nije spreman za svirku.

U kuhinji se svakodnevno, od aprila do oktobra (dok traje sezona lova na međuprostore intermeca života onih koji bi da ga odmore), dobro ûštimavala filharmonija mirisa lignji, paradajza, čorbica od morskih plodova i brzine rešavanja nastalog problema. Posmatrač iz daljine pomislio bi da je lako pripremati obroke koji cure niz grlo i/ili bradu, kada su ledena komora i magacin snabdeveni hedonistčkm rajem. Ali, nije baš sve bilo rajski za zaposlene u kuhinji. Nije, jer prvi (koji su raspolagali novčanim sredstvima za nabavke) su bili drugi, a drugi postajali prvi  - onda kada je gost tražio nešto što se ne može pozajmiti ni od kolega iz susednog hotela. E, tada se traži idealan položaj sa kog će se izvesti manevar, a da uzvanik ne primeti da toga nečeg nema, već da je specjaitet dana ono čime će ga šef kuhinje počastii. On se tada kao vitez na konju, vešto probija do nepostojećeg osmeha na licu gosta. Umesto štita, u rukama  nosi drveni okrugli pladanj, na kom se šepure francuski sirevi zajedno sa vojskom od inćuna, pršute i sherry tomato. Bez suvišnih reči, dogodi se ujedinjenje snaga osmeha na oba lica. Pošto ih usluži, šef se okreće i namigujći kolegama, sa osmehom vraća u svoj zamak od vrelih ringli, vrućih isparenja i smišljanja novih poduhvata za specifične korisnike usluga.

Ovakve situacije su sličile pobuni i pljački, jer je trebalo znati restaurirati neprijatnost izavanu nedostatkom određene namirnice. Obe strane su imale osećaj ugroženosti, jer jedna je platila da dobije šta želi a druga je tek trebala biti plaćena, pa je osećaj solidarnosti bio težak cilj.

Isto tako, ali poput lakonogih srna i glumaca sa dobro uvežbanim ulogama, restoranom/salom (gde se odvija bitka ukusnih zalogaja i nepaca koji u njima užvaju) bez graničnih linja, njihali su se konobari. Bilo ih je različiih urasta, rodnih polova, reklo bi se i sa mnogih strana sveta (ne geografskim prostorima; možda samo malo). Koliko je njima bilo teško ili lako na ovoj pozornici gde se sve i ništa vidi? Pa, oni su sa pristojne udaljenosti (mentalne i fizičke) bili i orlovi letači, i čiope ptice (koje su gradile gnezda na nezamislivim mestima). U rukama nose po pet-šest teških tanjira od terakote (a svaki teži bar petsto grama!) kao da su figurice od salveta, i u hodu razvače lice u osmeh koji će se tu i zadržati dok obrok u pansionu traje. Slušaće gostinske priče o lepoti pogleda sa petog sprata svoje hotelske sobe i meditativnim morskim talasima u kojima se uživa dok kokteli zanimljivih ukusa klize niz ždrelo. Onda će se obe strane zakikotati (ili bar ova sa dobro naučenom ulogom) i pripovedanje će se nastaviti sa nekim drugim kartama: da je spenište u samom hotelu ipak suviše strmo, i da sobarica jutros nije dovoljno dobro uklonila mrlju od sapuna koji je isklizio iz šaka pa polomljen ostao zalepljen o granitne pločice; ipak bi trebalo da je odgovornija, jer ona je plaćena da vešto kormila svojim prostorom, onda kada turista/gost izađe na doručak. Tâda konobar postaje usamljeni vitez u šumi u kojoj se našao i šef kuhinje pre toga, i nastoji da nađe Keca Pehara (u tarotu Pehar znači – sakupljanje, čuvanje, preoblikovanje) i dovede situaciju u balans.

Iste karte kada se predstave drugačijim redom često menjaju značenje, pa samim tim ista karta ima drugačiji uticaj/utisak na konzumente različitih struktura ličnosti. Ne znači da se konobari bave tarotom (dobro, možda neki), ali život je opasan špil koji kada otvoriš više se u kutiju ne vraća. I oni znaju da i kada se govori istim jezikom - dve strane je različito tumače. Kako je tek ovde sa jezikom koji pripada drugoj (ne)kulturi dok, kulturnim rastojanjem treba odbraniti svoje (kolege i stav)?

I tako, prolazi leto pansionaca (i osoblja), cureći lagano kroz mrežu dána u kojima se nakuplja sunce (kao sok iz napukle dinje) zajedno sa mušicama što se lepe za naprslinu u voćki. Vrućina i more, gorčina i panika (svako zbog svoje) – uhvate talas pa nestanu u veštačkom šarmu, jer ni jedna od strana istinski nije zadovoljna: jedni su pribegli odmoru kako bi obnovili stare strasti, a drugi, e oni žude za novim početkom koji neće tražiti ni glumce ni glumišta.

 

4.avgust 2022.g.